Pitala me je nedavno prijateljica šta da radi sa njenim šestogodišnjim detetom koje je počelo da je laže u poslednje vreme. Kako da se postavi? Zašto dete to radi? Od nje nije videlo sigurno.
Moja prva pomisao, kad bih dete uhvatila u laži, bila bi „šta sam uradila da je navedem da pomisli da treba da me slaže?“. Kao vođa u našoj vezi roditelj-dete, preuzela bih na sebe odgovornost da otkrijem kako sam izazvala tu situaciju i kako je to za moje dete postalo nebezbedno ili neugodno da dođe i kaže mi istinu. Već je umesto toga morala da laže.
A onda bih uradila sve što mogu da stvari popravim.
Rekla bih nešto kao: „Čini mi se da ne osećaš kao da možeš sa mnom iskreno da razgovaraš. Žao mi je ako je tako. Želim da znaš da možeš uvek sve da mi kažeš i saslušaću te i pomoći koliko mogu. Neću te osuđivati.”
(Već čujem kako roditelji koji smatraju da su kazne obavezan deo vaspitanja oštre svoje tastature. Ali polako. Saslušajte prvo.)
Emocionalna bliskost koju imamo sa decom je vrlo krhka stvar. Dar koji dobijate. Ali ga jako lako možete slomiti ako često posežete za kaznama, posramljivanjem, kritikama, grdnjama, manipulacijom.
Jer na kraju, posramljivanje i kažnjavanje deteta koje vas je slagalo stvara među vama još veću distancu i ne poverenje i sve što ćete dobiti jeste da će se dete truditi da laže bolje.
Što se tiče posledica, one mogu da postoje, ali ne u formi kazne upakovane u posledicu. Na primer, ako vas je dete slagalo o tome šta je radilo kod drugarice posle škole, možete reći: „Neću moći više da te pustim da ideš kod Lene posle vrtića, ako ne mogu da računam na to da ću znati šta ste radile. Jednostavno se ne osećam komotno.“
Ima mnogo razloga zbog kojih deca lažu u tom uzrastu, ali se na kraju sve svodi na to da veruju da je sigurnije ako ne kažu istinu, jer se boje da će iskusiti:
Strah – ako ste ranije na njihovu iskrenost reagovali grdnjom ili kaznama, laž je način da pokušaju da to izbegnu.
Stid i osećaj krivice – roditeljima je obično fokus na tome da u ovakvim situacijama dete nauči lekciju, pre nego da razumeju razlog za neko ponašanje. A taj razlog je obično manjak našeg razumevanja za razvojne faze deteta.
Potreba da testiraju mogućnosti i to koliko smo dobre vođe – deca mogu i probati da nas slažu da bi videli koliko smo zapravo dobre i sigurne vođe. Ako „padnemo“ test, možda će morati da pokušaju ponovo. I ponovo.
Ovakve igre moći možete sprečiti tako što ćete reći nešto poput: „Hm, nisi pustio psa napolje, a on je, eto, ipak napolju. Veeeeoma velika misterija!“
Mašta – deca ponekad toliko mogu biti obuzeta maštom da im postane teško da je razlikuju od realnosti. Ovo je potpuno zdrava razvojna faza i nema potrebe da se zbog toga uzrujavate.
U tim situacijama reći ćete nešto poput: „Oh! Zmaj je bio na prozoru! Kako sam to propustila!“
U svim ovim situacijama važan je odnos. Naša otvorenost, radoznalost i strpljiv odgovor bez osude najbolji su pristup. Na taj način jačate svoju vezu s detetom dugoročno i eliminišete potrebu deteta da posegne za lažima.
Autor: Janet Lansbury
Priredila: A. Cvjetić