Цртање је основна људска активност која се природно развија код детета. Најранији подаци говоре о овој врсти људске активности која је оставила трагове и симболе на стенама, у пећинама, посудама итд. Пре него што дете научи да пише, оно се игра цртајући. Цртање може да служи као снажно средство за развој дечије перцепције, мишљења и вештина које се побољшавају кроз вежбање. Погрешно је мишљење да је цртање посебан “дар” или “таленат”. Историјски подаци и испитивања психолога указују да је цртање основна људска потреба изражавања и комуникације. Нажалост, деца данас све мање користе своје прстиће, а томе узрок може бити неограничено коришћење модерне технологије, отимачи слободног времена, како за велике тако и за мале. Деца због сиромашног искуства у раду са прстима имају лош хват оловке, а самим тим имају лоше организован цртеж, касније и лош рукопис.
Цртеж открива све аспекте дететовог развоја, когнитивни (сазнајни), емоционални и графомоторни. Цртање подразумева добру графомоторику, која је неопходна за лепо писање касније у школском узрасту. Графомоторика је способност држања оловке и писања слова и бројева. Да бисмо дошли до писања морамо детету пружити могућност да црта линије и различите облике, да истражује папир, различите материјале и технике цртања. Основа графомоторике је фина моторика – спретност да се прстима раде прецизне ствари уз задржавање добре координације између прстију и ока. Покрети шаке временом постају прецизнији, све до момента када дете може да узме оловку и да је контролише остављајући прве трагове у облику линија. Фина моторика је од суштинског значаја за цртање и писање што представља довољан разлог да се обрати пажња на развијање те вештине и код куће, много пре поласка у школу.
Деца кроз цртање у игри на занимљив начин са великим уживањем без напора стимулишу развој важних вештина као што су: фина моторика, пажња, визуелна перцепција, шема тела, координација око-рука, просторно планирање на папиру, визуелну меморију, естетске вредности и друге вештине. Цртање може бити организовано као индивидуална активност, рад у пару или у групи када деца уче да буду у интеракцији са другом децом или одраслима.
Деца цртајући уче да се саморегулишу. Схватају да оно што су погрешили могу и да поправе, да доцртају или претворе у нешто друго. Тиме схватају да и ако нешто погреше, постоји начин да својим радом то и поправе. Опет, постоје ствари које и поред жеље и воље није могуће поправити и потребно је да науче како са тиме да се носе.
На почетку дајте детету воштане боје, дебеле фломастере, креде а код мање спретне деце добар избор могу бити комадићи сунђера или цртање прстићима, тек касније им понудите прецизнији прибор за цртање. На основу спретности детета бирајте и прибор за цртање.
Психолошки значај цртежа:
При клиничком раду са дететом цртеж психолозима служи као допуна уз друга психодијагностичка средства, доприноси бољем разумевању дететове личности.
Предшколска деца цртају искључиво оно што осећају, док школска деца у цртежима приказују оно што виде. Шкрабање у цртању неки психолози изједначавају са брбљањем у говору.
Слободно цртање у многим случајевима може да нас оријентише у погледу психичког развоја детета. Дете тада уноси оно што га емоционално највише привлачи или одбија. Оно што га привлачи ставља у предњи план, цртеже обоји светлим бојама, а оно према чему осећа антипатију обично нацрта малено и тамним бојама. Нека испитивања су показала да деца која су несигурна и плашљива често своје цртеже уоквирују или их цртају веома мале, у углу папира. Ако цртежи приказују борбу увек побеђују они за које дете осећа симпатију. Импулсивна и енергична деца цртају смело. У многим дечијим цртежима појављује се сунце. Неки аутори мисле да деца која често цртају сунце не показују емоционалне сметње. Оно што дете помоћу речи не може, не зна или не сме да изрази, то изражава у свом цртежу. Када дете коментарише свој цртеж може се добити прилично веран увид у његову личност. Свакако је поред овога, потребно упознати И дечију животну историју и дете посматрати и у другим ситуацијама.
Дете се у својим цртежима изражава суптилније него било којим другим средством изражавања. Деца уносе у цртеже своје емоције, мисли и жеље а то цртеж чини једним од најискренијих начина њиховог изражавања. Цртање дакле за дете није уметност, већ начин и средство изражавања.
Родитељима и васпитачима саветујемо да све што дете нацрта треба да прихвате с похвалом и одушевљењем као његов успех. Негативно критиковање цртежа, нарочито критиковање што није нацртало предмете онакве како их видимо у стварности, бесмислено је јер се дете пре времена не може присилити да реалистички црта. Последице критиковања одражавају се у бојажљивости и неодлучности при ликовном изражавању, а врло често и до отпора према цртању. Дете тада несвесно ускратимо за безброј нових искустава, тренутака стварања и уживања.
Дете не сме да мисли да не уме да црта. Цртање је ствар става, а не умеће. Не постоји нико ко не уме да црта, треба хвалити сваки дететов цртеж, бодрити га и стимулисати да настави да црта, наводи коаутор НТЦ система учења и писац Урош Петровић.
Деца цртају очи на врху главе а то је грешка. Очи су на пола главе и тако треба и цртати, деца тога нису свесна, треба им дати ту информацију. Такође важна информација коју треба дати детету јесте да тело на цртежу буде у покрету у некој радњи, саветује Урош Петровић.
Децу морамо оснажити и мотивисати да цртају, тиме им омогућавамо да развију шаку и прсте, тј. фину моторику руке, креативност у мишљењу и изражавању.
Шака има велику репрезентацију у кори великог мозга и самим активирањем исте, гради се богата неуронска мрежа у том делу мозга.
Дете са годину дана држи целом шаком оловку или бојицу и почиње да шара по папиру. У узрасту од две године држи оловку палцем, кажипрстом и средњим прстом и повлачи вертикалне, хоризонталне и кружне линије. Са три године дете може да нацрта круг, око четврте године квадрат а са пет година троугао.
Свако дете које добро види и правилно држи оловку може да нацрта све што пожели.
Неки родитељи чувају дечије цртеже и са поносом их показују родбини и диве им се показујући како су деца напредовала, а неки их крију, на жалост. Постоји неколико типова родитеља: једни стављају детету оловку у руку и покушавају да њиховом шаком водећи дететову нацртају оно што они желе, други објашњавају како неки предмети треба да изгледају, трећи тип родитеља брише дечије цртеже и поправља на свој начин, а четврти тип склања дете са столице и седају на његово место и цртају уместо њега. Такви родитељи цртају деци и касније, у школи, па чак и на факултету. Ни један од ових приступа није добар. Важно је да у цртању дете само себе активира и путем покушаја дође до жељеног цртежа. Лепота цртежа је баш у самом детету и његовом властитом исказу.
Развој дечијег цртежа подељен је у следеће фазе:
Фаза шарања
Деца шарају, остављају трагове за које не знају шта значе. Некада уопште и не гледају где им рука шара. Убрзо почињу да схватају однос између покрета и трагова. Дете почиње да контролише шаре мењањем покрета и понављањем одговарајућих линија, што код детета изазива велико задовољство. У овом тренутку битно је да родитељи обезбеде одговарајући материјал и да повремен охрабрују и подстичу дете.
Фаза пресимболизма
Око треће године дете почиње да комбинује кружне линије са другим линијама и да представља људску фигуре. Ове људске фигуре имају изглед “пуноглавца”, круг из кога иду две црте тј. ноге. Деца са четири и пет година почињу да експериментишу и да на различите начине цртају људску фигуре.
Фаза симболизма
Деца са пет или шест година цртају људску фигуру која има јасно диференцирану главу, тело, врат, ноге, руке и смештена је у одређеном простору. Код напредније деце се могу јавити детаљи попут одеће, прстију стопала, носа и трепавица. Деца овог узраста у цртеж уносе и “основну линију“. Предмети више не леже свуда по папиру. Свесни су да постоји одређени однос између предмета и они их ређају и постављају у простору.
Фаза реализма
У овој фази цртежи обилују детаљима и сложеним пропорцијама. Деца желе да постигну што већу реалност у цртању предмета који их окружују. Сада су претежно критични према цртачким способностима и врло често се деси да одустану од цртања. У овом узрасту од око десет година треба бити посебно обазрив и дати им подршку да наставе да цртају.
Цртеж као средство изражавања има вишеструки значај. Психолозима даје информацију о унутрашњем стању детета, дефектолозима говори о стању фине моторике а деци даје могућност самовредновања и доноси велику радост и срећу.
Пише: Аница Јездић
Извор: ntcucenje.com