Едукације, таблице, формулари, непрегледна администрација, родитељски позиви, дете с посебним потребама, индивидуални програми , вршњачко насиље, формативно оцењивање, надарен у разреду којем је досадно… све то у једном дану. Некада и само у једном часу.
Бурноут сyндроме или синдром изгарања је скуп психофизичких симптома који настају као последица потешкоћа и проблема на радном мјлесту. Овај појам није измишљотина 21. века. Забележен је пуно раније, иако се је његова појава огледала у другачијим симптомима.
Нови облици оптерећења на радном месту
Оно што су некада биле фабрике, бука, опасни или штетни радни материјали…данас су то махом (лоши) међуљудски односи, али и преоптерећеност радним обавезама.
И једни и други су остављали и још увек остављају трага на психичко и физичко здравље радника.
Обележја синдрома сагоревања на радном месту:
– емоционална и физичка исцрпљеност
– негативан или циничан став према колегама, надређенима и клијентима
– негативан став о смислу властитог рада или потпуни губитак истог.
Узроци претераних психичких оптерећења на послу:
– неповољна радна клима (лоши међуљудски односи с колегама и надређенима)
– неправедно поступање надређених
– једноличност и монотонија посла
– ужурбаност, често немогући рокови или количина посла несразмерна времену потребном за његову одраду.
Последице: унутрашњи отпор према послу који прикривамо резигнираношћу, чиме наше унутрашње незадовољство, нажалост не постаје мање.
Речи науке
Сложена испитивања и истраживања с подручја медицине рада истичу неколико врста занимања у којима се синдром изгарања сматра посебно израженим. Углавном се ту ради о занимањима за која је специфичан непосредан рад с људима, а истраживања спроведена у Немачкој на прво место међу најстреснијим занимањима стављају учитељску професију. 49,5 % немачких просветних радника одлази у превремену пензију због здравствених проблема узрокованих стресом на послу, а за оне млађе су основане специјализиране клинике за рехабилитацију и опоравак „прегорелих учитеља“.
Нисам успела да нађем никакав писани траг сличног озбиљног истраживања спроведеног на исту тему у на нашим просторима, но уверена сам како резултати не би бежали далеко од немачких. Наравно, већина мојих старијих колега, нажалост, не може приуштити превремену пензију, нити сам чула да постоји икаква озбиљна рехабилитација чак нити у виду обичне психотерапије која би се специјализирала само за наставничко занимање.
Зашто су школе постале места изразитог стреса на радном месту?
Истраживања су показала да су стресу посебно изложени они запосленици од којих се очекује емоционална ангажираност на радном месту.
Томе треба придодати и незаобилазну чињеницу како се међуљудски односи у просветној делатности одвијају на чак неколико врло захтевних нивоа:
– однос с колегама и сарадницима
– однос с надређеним у установи и однос с надређеним установама
– однос с ученицима
– однос с родитељима ученика.
Чињеница је како су ученици унатраг неколико десетина година постали изузетно захтевни и тешки сарадници. Немачко истраживање говори о спрези опадања родитељске пажње и времена које родитељи посвећују деци са све већим немиром, тешкоћама приликом постизања пажње и фокусираности на рад код ученика. 15% ученика пати од неке врсте психофизичког здравственог поремећаја или због различитих болести, потешкоћа у развоју или проблема приликом савладавања градива захтиева посебан приступ у настави. Сви ти проблеми које „ученик у школу доноси од куће, из своје ПОРОДИЦЕ“ постају додатни изазов за наставника.
У таквој ситуацији учитељи постају тешки физички радници у учионицама. Неке западне земље донекле показују разумевање за новонастале ситуације, па се сукладно броју деце с посебним потребама с којима ради, учитељу смањује број сати недељно које проводи у настави.
Код нас је ситуација пак потпуно обрнута. Са сваким дететом које због специфичности својих психофизичких потешкоћа захтева прилагођени или индивидуални приступ у учионици, учитељ осим додатног непосредног рада с њим „на поклон добије“ и још неколико таблица и формулара ненадмашне нам бирокрације које треба попуњавати на годишњем, месечном, недељном нивоу. Да не рачунамо свакодневни рад са децом.
Родитељи постају све тежи сарадници. Гледајући у просеку и из свог искуства, већина родитеља остаје реална када су у питању њихова очекивања од школе, но довољно је да имате двоје ученика с „тешким родитељима“ који ће у потпуности „зачинити“ школску годину.
Електронски дневници су смањили долазак родитеља на индивидуалне разговоре, но они омогућују брзи проток информација што често има као последицу телефонске позиве родитеља (не, не обраћају пажњу на радно време, зову понекад и викендом!) у којима траже објашњење поједине оцене, забилеженог коментара наставника и слично.
Стални стрес на радном месту води према озбиљним психосоматским обољењима
Још сам пре петнаестак година у стручном часопису прочитала како у Немачкој постоје специјализиране рехабилитацијске клинике за „учитеље који су сагорели на свом радном месту“ и којима треба неколико месеци одмарања. То су одмаралишта која су по високом стандардима уређене институције, смештене у мирном месту пуном зеленила, које осим стручне помоћи својим пацијентима-учитељима нуде целу лепезу занимљивих садржаја којима се могу бавити (и притом бити корисни) док су на боловању.
Код нас тако нешто звучи попут СФ-филма или утопије, будући да је и посета психологу за нас још увек табу тема.
А изазова на радном месту је сваки дан све више!
Занимљиво је како ни струковни синдикати никада не спомињу ову тему. Чак нити онда када се говори о тежњи бољим условима рада, нико још не спомиње организирани облик озбиљне бриге за психичко здравље просветних радника