Сваки нови медиј, ма колико револуционаран био у време кад се појавио, у старту је био осуђиван као претња за младе људе. Крими романи ће уништити њихов морал, телевизор ће им покварити вид, видео игре су сувише насилне за нашу децу. Прво телевизија, па рачунари, а онда и таблети, и разне апликације, означени су као губљење времена које би иначе било утрошено за учење или играње с вршњацима, или традиционално прљање руку копањем по песку. Наша генерација концентрисала се на бригу о мозговима наших наследника, о неискоришћеним синапсама које пропадају сразмерно времену које клинци проводе зурећи у екран рачунара или ајпода, свеједно.
И поред све те забринутости, чак 90 одсто родитеља препушта своју децу, млађу чак и од две године, некој од технологија.
Данас је немогуће наћи дете, па чак и оно од шест месеци, које није дошло у додир са смартфоном или ајпедом. „Мама, сви имају телефон осим мене“, завапио је један четворогодишњак. Граница се све више спушта. У време док треба да уче како се склапају реченице и пишу слова, деца већ знају како се рукује последњом генерацијом телефона и таблета. Детињство се променило зачас.
Сада само једним потезом прста малишани могу да ушетају у свет стотине игара и апликација.
И ништа им није занимљивије од тога. Ако су оне привукле пажње одраслих, како онда очекивати од деце која су тек проходала и упознају два паралелна света, виртуелни и реални, да одоле том шаренилу које реагује на сваки њихов додир.
Нико до данас није са сигурношћу потврдио да ли ће ваше дете коришћењем ајпеда апликација постати генијалац или научити да говори кинески. Али ни да ће уништити све мождане ћелије.
Интересантно је да жена која је помогла у развоју једне од апликација за едукацију малишана каже да њена деца не типкају по екрану цео дан. „Имамо правило да нема екрана током недеље, само викендима, и то на пола сата. То може да буде исувише стимулативно за мозак и изазове зависност“, рекла је она.
Малишани брже и лакше уче и више се труде кад мисле да имају неку улогу у игрици и да заправо, својим притискањем, „помажу“ ликовима из апликације. Деца старости око 32 месеца потпуно ће поверовати карактеру из апликације, ако својим додирима изазову његову праву реакцију, и он ће аутоматски постати њихов ауторитет.
Данас је мноштво апликација сврстано у „едукативне“, али то може да буде маркетиншки трик или родитељска жеља да ублаже осећај кривице што децу препуштају новим технологијама. Обимна студија о томе на шта се каталог игара из 1950. односио, говори да тада деци није подстицан такмичарски дух, жеља за победом или да се порази ривал. Све је било подређено породичној забави.
Данас у распону постоје и такве, али и оне друге, мање образовне игрице, и апликације.
Легитимно је питање како деца проводе време, али све што можете да урадите јесте да одлучите докле ћете спустити границу с правилима за своје дете. Америчка академија педијатара има нулту толеранцију за такву врсту игара: један сат проведен у гледању ТВ је један сат проведен без родитеља. Неки људи су толико увучени у екран да не желе да раде било шта друго осим да играју игрице. И отуда страх од зомби генерације.
Ранко Рајовић, оснивач Менсе Србије и творац НТЦ (НТЦ – Никола Тесла центар, Одсек за даровите у Савезу учитеља Србије) система за учење, каже да није противник нових технологија и да је свакако потребно да их деца користе, али да је проблем што нико, бар што се тиче деце у развоју, није одредио колико то минута или сати дневно треба да буде.
„Дете које много седи не развија важне делове мозга, посебно ако редовно, односно сваки дан гледа ТВ, у монитор свог рачунара или неколико сати у видео игрице. Али опет не можемо потпуно да игноришемо нове технологије. Данас се све догађа прилично брзо, нова открића су свакодневна, ко зна какав ће свет бити за 10 или 20 година“, каже Рајовић за Недељник. „Питање је онда како припремити децу у школи за сутрашњи живот, како ускладити потребу детета за кретањем и изазов нових технологија које дословно могу да га заробе?! Зато мора да се пронађе интеракција школе, учења кроз игру, учења помоћу нових технологија, али и нечег што родитељи потпуно заборављају – једноставне дечје игре: трчање, скакање, прескакање, провлачење, пењање… Сви делови мозга су на тај начин усклађени, повезани, синхронизовано раде, али ако дете много времена проводи у лежећем или седећем положају, сигурно отвара врата за каснију појаву когнитивних испада.“
Рајовић каже да је он, као неко ко јесте за нове технологије, ипак увео нека правила за његову децу, а она гласе – један сат седења мора да се компензује с два сата играња, а ако случајно „одраде“ два сата седења, онда следе четири сата активности, било где напољу.
„Нисам ја против нових технологија, корисне су, али могу да буду и штетне, посебно ако ‘заробе’ дете, па почне да запоставља школу. Виртуелни свет постаје забаван, а школа је напорна или досадна. Могуће је да деца живе брже и да се све догађа у кратком времену – после видео игрице у којој пређу све постављене проблеме за сат, доживе много нервирања, среће, ишчекивања, узбуђења, тешко је читати неку књигу где се све одвија прилично споро. Дете нема концентрацију, догађа са да нешто што прочита не може да понови, заборавља доста тога и онда мора поново да чита. Зато морамо да помогнемо деци да школу схвате као вид забаве, јер учење је игра.“
Педагог Четврте београдске гимназије Нада Шкундрић истиче да нове технологије доносе бројне предности, али да истовремено имају и мане, посебно кад бивају злоупотребљене. Нада каже да, без обзира на то што нове технологије уводе лакоћу и извесну дозу комфора у наше животе, треба повести рачуна о њиховом садржају с образовно-васпитног гледишта.
„У нашем народу кажу: И мед да једеш сваки дан па ће ти се смучити. Другачије речено, није проблем у меду него у нашој употреби меда“, сликовито објашњава Нада Шкундрић за Недељник. „Стручњаци који се баве децом не говоре о укидању коришћења извора (као што су телевизија, интернет), већ о смањењу времена које деца проведу користећи ИХ. Што су деца млађа, и време проведено у коришћењу истих би требало да буде краће. У мору сервираних информација, готових закључака и решених проблема које нуде садржаји путем интернета, млади све мање имају потребу за анализом, логиком, дедукцијом, критичким мишљењем. Ти ученици су слабијег вокабулара, често користе скраћенице како у усменом тако и у писаном говору, осмишљавају и нове скраћенице и прегршт симбола уместо речи, емоција, имају често расуту пажњу, неправилну примену правописа, лошије прате и усвајају наставне садржаје, одсутни су мисаоно, имају нечитак рукопис, комуникација лицем у лице сведена је на минимум. Последице дуге употребе интернета у континуитету су и разне компликације по здравље, све већи деформитети кичме због дугог и неправилног седења, оштећење вида, зглобова…“
Педагог београдске Четврте гимназије каже да је за праву едукацију врло важно да и „наставници усвоје одговарајућа знања о новим технологијама, јер што су непознанице у нечему веће, већи су и страхови и погрешне интерпретације и манипулације истим.“ Она додаје да би наставници требало да подстичу идеје за конструктивне, практичне активности на часу или код куће, помоћу којих би ученици увидели и искористили предности интернета и мобилне технологије, додајући да о томе треба да информишу и родитеље.
„Указујте на позитивне стране, али и на штетност нових технологија. Трудите се да својој деци или ученицима укажете на важност налажења праве мере у њиховом коришћењу. Стоји истина да је интернет прозор у свет, али не треба заборавити да постоји могућност да су очи целога света, кроз тај исти прозор упрте у нечији дом“, истиче овај педагог.
Извор: Недељник