Doktor Ranko Rajović je autor NTC programa učenja, specijalista interne medicine i neuroendokrinolog. Nekom ko pročita ovu biografiju u jednoj rečenici sigurno će pasti na pamet da se zapita kako to, onda, dr Rajović sav svoj rad bazira na pedagogiji i dečjem razvoju. Odgovor je dao on sam, nekoliko puta.
Naime, reč je o tome da su neuronauke koje je izučavao kroz formalno obrazovanje pokazale brojna, zapanjujuća otkrića. Međutim, o tim otkrićima se nedovoljno uči i još manje zna, posebno u oblasti pedagogije. Pa tako neke zaista važne, nove informacije do kojih zahvaljujući nauci dolazimo svakog dana, u praksi usvajamo i po nekoliko decenija kasnije. Razlog je tome činjenica da se obrazovni sistem sporo menja, a da sva nova otkrića ostaju negde izvan onoga što studenti pedagoških (pa i medicinskih) nauka uče tokom studija.
Otud je i nastala katedra na Univerzitetu u Ljubljani čiji je šef upravo Ranko Rajović. Reč je o katedri za neuronauke u obrazovanju i vaspitanju koja se upravo bavi time da se nova otkrića o tome kako se mozak razvija i funkcioniše što je moguće pre primene i u radu s decom.
„Profesor Torsten Vizel dobio je Nobelovu nagradu pre 40 godina, zato što je otkrio i dokazao šta je prvi aktivator za razvoj mozga. Da skratim i pojednostavim, to su kontrasti. I sad se ljudi pitaju kakve veze imaju kontrasti i razvoj mozga. Pa mozak započinje svoj razvoj tako što aktivira različite delove tela. Jer mozak nema nervne puteve, to je masa neurona, koja počinje da formira veze kad se rodimo. Polako se obavija mijelin, ubrzava se prenos impulsa. A najbliži putevi koji idu prvi na sazrevanje su oni najbliži mozgu. To su putevi za vid. Mi imamo 12 živaca, neurona koji idu iz glave u mozak. Sve informacije prenose se preko njih. A od tih 12, čak četiri su za vid. Tačnije drugi, treći, četvrti i šesti. I oni se aktiviraju kad beba gleda levo desno, gore dole. I onda roditelji kupe roze sobu za žensko dete. Bez kontrasta. Tako se usporava dečji razvoj.“ – ističe Rajović.
Ta lekcija, iako je veliko otkriće za koje je pre 40 godina jedan naučnik čak dobio Nobelovu nagradu – ne postoji u našim udžbenicima.
„Te lekcije u knjigama iz fiziologije nema. A nema je zato što naše knjige imaju preko 1000 stranica i ne možemo sve ubaciti. Ko će to položiti? Mi studente učimo ono što je najvažnije, a ako te lekcije nema kod nas na fiziologiji, onda je sigurno nema ni na psihologiji i pedagogiji. Onda mi ne znamo kako to utiče na razvoj mozga i kakve mogu biti posledice. Zato je postojala potreba da se ta otkrića sistematizuju i prenesu ljudima koji rade s decom, psiholozi pedagozi, vaspitači, učitelji. I tako je i nastao predmet koji sad predajem – Neuronauke u obrazovanju i vaspitanju.“ – objasnio je dr Rajović.
Poznato je i da je Rajović formirao Mensu ne samo u Srbiji, već i u BiH, Crnoj Gori i Sloveniji. U okviru Mense radio je mnogo sa decom, kroz radionice i letnje kampove i izneo jedan utisak koji će sigurno iznenaditi mnoge.
„Mi smo u okviru Mense imali Centar za darovitu decu pa smo radili te letnje kampove i šta sam video tu? Nema u Mensi mnogo darovite dece. Zato što Mensa meri samo jednu vrstu inteligencije, a to je matematičko-logička inteligencija. Ali ako je zahvaljujući tome što mu je ta vrsta inteligencije jača strana neko postao član Mense, a nema razvijenu emocionalnu i socijalnu inteligenciju, on je pre na neki način oštećen, nego što je darovit.“ – istakao je Rajović, koji je bio jedno vreme i predsednik svetske Mense za darovite.
Kako kaže, u tom periodu je video da u Mensi zapravo ima 15% darovitih.
„Nije to 100% kao što mnogi misle. Tačno je i da je 15% više nego u opštoj populaciji, gde ih ima 2%, ali to što je neko član Mense nikako nije pokazatelj da je darovit. Tad sam video da nešto nije tu razvijeno. Nije dovoljna inteligencija, jer ako nešto nismo uradili, ispratili, dete neće iskoristiti sve svoje potencijale.“ – kazao je Ranko Rajović u podkastu Rastući s decom.