Процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи, у њихова осећања, жеље и намере у психологији се означава термином емпатија. Бојимо се да овај термин не постане најскупља српска реч.
„Мој циљ је да будем што сличнија њима и да се што боље уклопим“, речи су које је пред камером Јавног сервиса изговорила суботичанка Гала. Ова ученица петог разреда основне школе није била на телевизији због вишка знања из математике и награда које осваја. Није ни због видео-клипова које прави и поставља на интернет. За њу смо сазнали јер су њене вршњакиње из њеног одељења желеле да је избаце из школе. Галин став је гест дорастао особи која може да буде разредни старешина свима њима и гласи да због своје болести не жели никакве посебне услове, већ само да је њене школске другарице не изопштавају. За киме треба плакати „Кад су их питали зашто су то радиле, оне нису имале никакав разлог, већ само зато што сам болесна, ништа им друго није сметало“, кад чујете да дете са раницом на носу, тужним погледом и упркос свему ведрим духом изговори овако нешто, тешко се уздржите да не заплачете. И не, не жалите тиме Галу јер сте сигурни да ће дете овог детeта некад бити добар човек. То је аксиом. Али је велики знак питања над генерацијама које долазе.
Некад су деца сама одлазила од школе до куће, на спортске активности, ваншколску наставу… а данас их родитељи воде и у школу, и на спорт, и на сто и једну другу обавезу која деци у данашње време треба, а опет превелики број тих активности представља само лечење комплекса родитеља, уклапање у трендове… Али, да не глумимо социологе и психологе. Битно је, чак зјапеће уочљиво, да и поред свих тих учења, едукација и спремања за живот, данашњу децу не уче да буду људи.
Процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи, у њихова осећања, жеље и намере у психологији се означава термином емпатија. Бојимо се да овај термин не постане најскупља српска реч. Наравно, то још није тренд или нека епидемија накарадног система вредности јер је ипак још већи број оних који децу уче да буду људи, па тек потом да напуне уста. Скоро је у медијима био и другачији пример из кога смо сазнали да су ученици из у Новој Вароши сакупили новац од џепарца и дечаку из одељења купили патике. Ни ово у потпуности није најбољи пример, јер се добрим не хвали, па није ни требало да се дође до медија. Прича из Суботице пак је свакако требало да се појави у медијима, не због тога што је лоша вест — вест, већ због тога што та лоша вест може нешто да поправи.
Данашња деца имају превише канала комуникације, превише извора информација, доступно им је готово све, али се уз домаћу супу мајке, оца, или баке и деке не уче селектирању извора информација.
Процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи, у њихова осећања, жеље и намере у психологији се означава термином емпатија. Бојимо се да овај термин не постане најскупља српска реч.
Није тачно да су медији криви за овакво стање. Није тачно да су интернет и сви ти канали комуникације које смо поменули криви за ово. Није тачно ни да друштво од нас прави снобиће. Основна кривица долази искључиво из породице. Ма колико потези девојчица из Суботице нису ваљани, деца нису и не могу бити крива. Па чак ни школа, која је очито лоше реаговала, није скроз крива. Али је сигурно да су криви родитељи. Напросто, људи се не рађају рђави. Породица, и доцније друштво, утичу на формирање њихових ставова и принципа. Дакле, девојчице које су направиле неприкладан избор нису за кухињским столом научене да болест не бира. И нису научене шта је уживљавање у проблем других.
Шта је одгој, а шта одрастање „Новац нема боју и нацију“ и „Економија не познаје термин — емоција“, јесу реченице које већина у данашње време доживљава са гађењем, па је од тих истих људи логично очекивати алтруизам и емпатију, али доживљавамо парадокс да такво друштво не показује емоције онде где би стварно требало да их покаже.
У дану у којем чујете вест о Гали која се бори са своју столицу и део клупе у учионици, чујете и да је након успеха иницијативе да се дозволи улаз кућним љубимцима у шопинг-молове Кинолошко друштво покренуло иницијативу да се поставе стубићи испред пословница мобилних оператера. Лепо. Дакле, свакодневно су медији препуни апела за помоћ болеснима и угроженима, на друштвеним мрежама је такође присутна прича о помоћи, па је очигледно да деца имају прилику да дођу до прича које им развијају осећај људскости. Међутим, очито да они такве вести, избегавају, игноришу, гледају са подсмехом. Па и раније је тако било, деца увек сукобљавају са децом —рећи ће неко. Да, сукобљавају се, организују туче у групама, називају једни друге погрдним именима најчешће везаним за неку физичку мањкавост, али је то — ма колико било неоправдано — проблем одрастања и сазревања. Петиција да се болесно дете избаци из школе је проблем васпитања и одгоја.
Битно је разликовати ове термине и знати да никако не могу бити синоними. Пре свега тога, најбитније је свима поновити — супа се служи врућа, а зачини човекољубљем.
Извор: rs.sputniknews