Како васпитавају децу на Тибету

август 11, 2015

За разлику од нас, Тибетанци живе Сада и Овде. Имају осмех на лицу, не из неког посебног разлога, већ просто због осмеха. Ево како они васпитавају децу…
Кажу да се Тибет мења брзином брзог воза. Један од тих возова свако вече креће из Пекинга за Ласу, главни град Тибета. Верујем да се на том путу може видети историја, уметност, духовност и све оно што нас асоцира на Тибет. Високи планински врхови покривени снегом. Тибетански језик и писмо. Рог дугачак 3 метра, део будистичких обреда, који производи предивне дубоке, мистичне звуке. Вунене шарене капе као заштита од хладноће. Осмех на лицима деце.
tibet
 
Данас се на Тибету преплићу два паралалена тока, један који покушава да очува традицију и други који покушава да уведе оно што се сматра цивилизацијским творевинама 21. века. Али, како ће их убедити да промене свој начин рачунања времена? Наиме, тибетанска година има 354 дана. Свој назив година добија према неком од пет природних елемената, јин и јанг енергијама и 12 симболичних животиња. Како ће их убедити да промене своју медицину? Овде лекари своје знање уче напамет, јер нема никаквих писаних докумената.
Осим што дају дијагнозу, лекари проналазе и сировину за природни лек и сами праве тај лек. Све то чине потпуно бесплатно. Лекари живе од накнаде за лекове и од поклона. Како утврђују за кога је бесплатно, а за кога је накнада за лекове висока? Приликом прегледа и очитавања пулса пацијента, он зна колико му је живот лак или не, и на основу тога ће одредити цену или ће дати лек бесплатно. Иако је понекад при лечењу трауматских случајева хирургија неизбежна, због инсистирање на очувању свих органа човековог тела и лечењу сваког од њих, тибетанска медицина је изгубила хирургију.
Са друге стране, Тибетанци се сматрају најздравијим људима на планети. На надморској висини од 2.500 метара живе припадници племена Хунзи, чији просечан животни век износи 120 година, а радно су активни и до 90.
Колико је све њихово специфично, можда најбоље потврђује истраживање Рамсуса Нилсена са Универзитета Беркли. Он већ годинама покушава да докаже да су Тибетанци у толикој мери другачији да заправо и нису хомо сапиенси, нити имају ДНК као људи. Заиста, поједини докази потврђују различитост ДНК. Чак и пре Нилсенове теорије, амерички научници са Универзитета Јута пронашли су гене који омогућавају Тибетанцима да издрже веома ниски ниво кисеоника у атмосфери, на великим надморским висинама. У истим оваквим условима „обични” људи једва дишу, осећају се исцрпљено данима, а често имају и компликације на плућима и мозгу.
Однос родитеља и деце
У појединим племенима још увек влада полиандрија – брачна заједница коју чине једна жена и више мушкараца. Најзаступљенија је тзв. „братска полиандрија”, а када муж нема браћу, у ову брачну заједницу могу ступити и други мушки рођаци. Рођење мушког детета се слави, велича, обележава различитм обредима. Од 8. године дечаци се уче читању и писању, а чак и најсиромашније породице желе да им син иде у манастир код лама, како би даље проучавао будистичке свете књиге. Са 18 година дечаци се даље обучавају различитим пословима. За разлику од њих, девојчице се углавном уче да послужују мушкарце. Чак и данас, многе старице на Тибету не знају колико им је година, јер је њихово постојање било толико неважно да није ни забележено.
Међутим, ветрови промена су донели нове обичаје породице и брака. Осим што су жене сада равноправне и што им је подједнако омогућено похађање свих школа, сада се склапају моногамни бракови између једне жене и једног мушкарца.
Младићи и девојке сами одлучују о свом будућем животу. Из старих времена полиандрије задржали су обичај да, пре склапања брака, замоле Буду да њихов брак буде срећан.
Деца
Тибетанци рано добијају децу, још као тинејџери. Начин васпитавања је спонтан, нимало налик нашем. Они се не питају да ли њихове бебе треба да спавају одвојено, да ли их треба пуштати да плачу да би се навикле на ово или оно, када им треба уводити чврсту храну… Одмах по рођењу, бебе су у сталном додиру са мајкама које их носе у шареним марамама окаченим око рамена, окренуте лицем према свом лицу. Бебе увек спавају заједно са родитељима. У сталном су контакту са људима (родитељи, браћа, сестре, шира породица…), па су све њихове потребе задовољене. Управо зато што немају разлога за то, овде деца веома ретко плачу. Мајке доје своју децу, колико год да је могуће дуже. Храњење се не обавља по неком утврђеном распореду, на сваких неколико сати, по препоруци педијатара или нутрициониста, већ, наслућујете, онда када је дете гладно.
Духовност
Доминантна религија на Тибету је ламаизам (део будизма). Израз потиче из тибетанског језика и значи „учитељ” – лама. Сматра се да је Далај-лама, врховни духовни али и световни поглавар Тибета бесмртан, да му стари само тело а дух се преноси на наследника. Имена која се детету дају, често имају тзв. „будистички призвук”, на пример: „Дуг живот”, „Добра срећа”, „Задовољство”, итд. Понекад, име осликава и лични став родитеља „Мој сан се остварује”, „Син који долази”, итд.
Склони смо да оно што не разумемо осудимо, а да обичаје које ми немамо прогласимо сујеверјем. Тако, родитељи на Тибету често прстом скину мало гара са дна шерпе и намажу беби врх носа, да би га, како верују, сакрили од злих духова. Заборављамо да сличне обичаје имамо и ми (на пример, црвен кончић око бебине руке који треба да је штити од урока и подари јој здравље).
По будизму, живот је патња, а да би се човек ослободио патње, треба да престане да буде роб својих жеља. Достизање нирване је врхунска мудрост, просветљење, идеал коме се тежи, а тиме се завршава процес патње и бола у овом животу. Главне врлине будизма су мудрост, самилост, емпатија, хармонија. Управо су те особине главне одлике које родитељи покушавају да негују код своје деце. Шта то конкретно значи?
Хармонија пре правде. Инстистирање на подели онога што се има. На Тибету нећете чути родитеље који се стављају у улогу полицајца и просуђују ко је у некој дечијој свађи први узео неки предмет, нити ко је први започео свађу (да би баш он био кажњен). Овде владају другачији критеријуми понашања. Тако, старије дете треба да подели своје са млађом децом, без обзира на то колико му тако нешто није фер.
Поштовање живота
Нема велике разлике између деце и одраслих, старих особа и тинејџера. Сви су подједнако важни, са свешћу да сваки узраст носи своје особености, другачије предности и слабости. Због веровања у инкарнацију, деца знају да је важно поштовати сваки облик живота, јер је баш сваки вредан поштовања.
Односно, у сваком тренутку су свесни да појавни облик који виде може бити неко ко је у прошлом животу био неко важан или њима близак и драг. Такво уверење резултира појачаном пажњом према сваком живом створу, од биљке па до најмањег инсекта.
Срећа
Нама, навикнутим да за осмех треба имати велики разлог, опуштеност и спонтаност људи са Тибета изгледа чудно, посебно када знамо у како тешким материјалним условима живе. Ми мислимо да је срећа некакав циљ коме треба тежити. Очекујемо да ћемо га достићи када се запослимо, ишколујемо децу, себи обезбедимо егзистенцију… За разлику од нас, Тибетанци живе Сада и Овде. Имају осмех на лицу, не из неког посебног разлога, већ просто због осмеха.
Нисам била тамо, али сам сигурна да онај брзи воз из Пекинга потврђује да што сте ближи одредишту, Ласи, све више ћете сретати децу која се смеју. Искрено навијам за то да се никаквим променама које чекају Тибет то неће изменити.
Аутор: Јелена Холцер
Извор: Сенса

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама