У опширном интервју за један хрватски магазин Ранко Рајовић говори на многе теме, а ми издвајамо неке нове и занимљиве ствари које можда до сада од њега нисте чули.
О образовању у региону
Земље регије имају застарели образовни систем који стагнира, а када се реално погледа какви су трендови у свету, јасно је да заостајемо. Посебно заостајемо за државама из источне Азије (Кина, Сингапур, Јапан, Јужна Кореја, Тајван) које су већ толико далеко да је питање како их пратити и можемо ли то уопште. Ако се зна да је функционално знање у релацији с бруто националним дохотком, јасно је да ће у будућности доминирати државе источне Азије. Зато развој функционалног знања представља један о приоритета ЕУ, али до њега се нажалост не може доћи само репродуктивним учењем.
Потребно је нешто додати, али ту постоје лутања, разни покушаји без посебног ефекта… Ја сам покушао с неколико решења, а сва су заправо базирана на неурофизиологији и управо кроз игру налазимо добре начине који су стимулативни за децу. Репродуктивно учење избегавамо. Важно је осмислити методе, добре игре…
Ту су најважнији учитељи који заврше НТЦ семинар, чују на семинару пуно примера из праксе, а онда очекујемо да то пренесу деци, али и да сами осмисле неке методе које шаљу назад у стручни тим НТЦ-а. На тај начин прикупљамо добре методе, преносимо их даље, повећавамо квалитет НТЦ програма, сви заједно напредујемо и имамо боље резултате.
О новим технологијама у служби знања
Нисам ја против нових технологија, корисне су, али могу бити и штетне, посебно ако „заробе“ дете па почне да запоставља школу. Виртуални свет постаје забаван, а школа је напорна или досадна. Морамо помоћи деци да школу схвате као вид забаве јер учење је игра. Не можемо нпр. читање гледати изван контекста учења и метода рада у школи.
Постоје начини, али имамо премало простора да то детаљно елаборирамо. Оно што је важно знати јесте то да ако терамо децу на репродуктивно учење, то је против физиологије и неминовно временом доводи до отпора према школи, према таквом начину учења и према самом читању. Морамо користити нова сазнања из неурофизиологије, имплементирати их у вртиће и школе те тако помоћи деци да боље уче, лакше памте, читају…
Очито је да у хипербрзом мултимедијском свету читање постаје посебно угрожена активност. Комуникацијски канали постали су махом текстуални, али концентрирано читање с разумевањем није више омиљен облик забаве. А књига би у великој мери требало да буде и управо то – забава.
О читању
По неким истраживањима деца у школи више и не читају лектиру него налазе скраћене верзије на интернету, читају само поједина поглавља, а само 20% деце доиста чита књиге! То се разликује од државе до државе, али реално је проблем све већи. Могуће је да деца живе брже и да се све догађа у кратком времену – након видео-игрице у којој пређу све постављене проблеме за један сат доживе пуно нервирања, среће, ишчекивања, узбуђења па је тешко читати неку књигу где се све одвија прилично споро.
Други је проблем ако деца имају успорену акомодацију ока, онда могу имати проблем приликом читања, па се догађа мешање слова у реченици, па чак и читавих редова. Онда читање није само досадно него представља и проблем. Дете нема концентрацију, догађа са да нешто што прочита не може да понови, заборавља пуно тога и онда мора поновно читати. Раније није било тако, а негде смо изгледа јако погрешили.
Наш задатак је да дете уведемо у књиге, тј. сликовнице већ у најранијој доби и тако га заинтересујемо за читање. Читати му приче за лаку ноћ. Узети сликовнице које ћемо заједно бојити, научити га љубави према својим књигама. Када идемо у тржни центар или сл., можемо му једном у месец дана и купити неку књигу. Ако воли заставе, купићемо му књиге те тематике, ако воли животиње, онда те тематике. Тако им стварамо љубав према књигама. Компјутер је добар, али не знам где је граница – пола сата на дан или више…
Не смемо заборавити ни албуме са сличицама, али ту морамо пазити да не купимо сваки дан по 10-20 сличица, јер то није добро. Пуно је боље купити сваки дан по 4-5 сличица, да дете ишчекује сутрашњи дан и сакупља тај албум 2-3 месеца. То често предајем родитељима јер ако купујемо деци пуно сличица, они сакупе албум за 10-15 дана и од тога немају никакве користи.
А то је везано за развој мисаоних класификација, серијација и асоцијација, које трају неколико месеци у активностима као што су сакупљање сличица, салвета и игре кликерима. И страшно је важно развијати мисаоне класификације и серијације, јер оне су уз асоцијације основа функционалнога знања. Посао је родитеља, па и учитеља, да знају које су то игре, али нажалост видимо да су те корисне игре све мање у оптицају.
Ако се и одлучимо (понекад случајно) да уведемо дете у неку корисну игру, углавном је ми родитељи покваримо, јер рецимо ако дете воли кликере, родитељи купе 50 комада, за викенд дођу рођаци, па можда купе још 100 комада, а онда дете има у кутији 100-200 кликера и не жели више ни да се игра, а ако се случајно и игра, ту нема развоја мисаоних класификација и серијација. Зато је важно да родитељи схвате да од пуно играчака дете баш и нема неке користи.
Будућност образовања и васпитања
По неким истраживања IQ опада, јер смо, изгледа, дошли до одређеног максимума. Ја не бих тако рекао, људи ће још напредовати, само ако се успе на неки начин ускладити природан развој који траје стотинама хиљада година и утицај технологије. Више сам него сигуран да ћемо сутра нанотехнологијом моћи утицати на низ поремећаја који ће се моћи излечити.
Али док се то не догоди, наша је обавеза да бринемо о деци на најбољи могући начин јер свака наредна генерација има све слабије резултате на тестовима које радимо у државама средње Европе. Ту су најодговорнији родитељи, па морамо прво њих едуковати. Највише због њих написао сам две књиге: IQ детета – брига родитеља и Како успешно развијати IQ детета кроз игру.
Развијање можданих вијуга
Омиљена ми је књига Дивљи багрем и чувар кућа мање познатог писца Слободана Ненина. Читам епску фантастику, а посебно бих издвојио књиге Уроша Петровића Авен и Деца бестрагије, које бих препоручио свима које привлачи ово подручје. Када сам био млађи и имао више времена, одушевљавао сам се Стендаловим књигама, ту је био незаобилазан Тихи Дон и све енциклопедије до којих сам могао доћи.
Од стручних књига углавном читам медицину, физиологију мозга, почео сам у последње време да проучавам нека подручја педагогије не бих ли се лакше сналазио у примени нових медицинских открића у педагогији. На интернету углавном пратим спортска догађања, али колико ми то време дозвољава. Пуно времена проведем читајући пристигле имејлове. Још увек нисам нашао адекватну солуцију за толико информација…
Ранко Рајовић за gkr.hr