Ранко Рајовић о могућим последицама онлајн наставе

3 августа, 2020

Др Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма учења, сарадник Уницефа за рану едукацију, оснивач Менсе у Србији и неколико земаља у региону, за Нова.рс прича шта се због онлајн наставе мења код деце у усвајају градива, али и у психофизичком развоју, шта добро, а шта мање добро доноси овај принцип едукације и шта су најбољи савети за наставнике и родитеље.

“Не знамо колико ће корона трајати и зато је боље да се спремимо за онлајн наставу. А тај концепт мора да буде интересантан јер, ако је досадан, базиран на усвајању чињеница, имаћемо још веће проблеме.Та досада која се јавља је врста стреса и ствара отпор према таквом начину учења. Даље, ако деца уче само чињенице, брзо ће заборављати, а последица је да се због тога смањује знање. Онда се смањује и критеријум за пропитивање. Већ после два месеца периода кућне изолације, деца су сама осетила да је смањен тај критеријум”, прича Ранко Рајовић.

То је, како каже, проблем јер смо ми већ годинама испод ОЕЦД просека, тј. испод просека европских земаља чланица Организација за економску сарадњу и развој, што се види на резултатима ПИСА тестова.

“На све то, годинама уназад свака нова генерација показује благи пад важних способности: моторичке, смањена је концентрација, опште знање и речник је сиромашнији”, прича да зато у онлајн наставу треба укључити најбоље стручњаке.

Уз то, врло је важно да тај концепт треба да се осмисли тако да може и касније да се примени у редовној настави, да се полако мењају методе, да деци школа буде интересантнија.

Превише гледања у екран

“Код онлајн наставе нема интеракције, а нове ефикасне методе захтевају интеракцију. Други проблем је што деца пуно гледају у екран, то је неминовно код овог концепта, а питање је колико она уопште смеју да гледају у екран. Питање је и да ли ће након те наставе родитељ детету да дозволи да још пар сати у соби игра игрице.”

Зато је важно у цео процес укључити родитеље.

“Треба да знају да дете мора да иде на игралиште, у парк, у природу, да има активности кретања које ће да компензују то што је дуго гледало у екран.”

А последице нису нимало наивне.

“То може да утиче на смањење појединих дубоких регија мозга, које су важне за наше укупне когнитивне способности, тако да морамо бити опрезни са количином гледања у екран. Рецимо, ако деца гледају сат времена у екран, после тога два сата иду у парк, али не да шетају, него да трче, скачу, да се врте. Кретање је јако важно, посебно деци у развоју. Мозак се развија у покрету”, напомиње Ранко Рајовић.

Он истиче и како се онлајн настава разликује код млађе и старије деце.

“Млађа деца су послушнија и лакше је са њима радити, али она обично захтевају нечије присуство током онлајн наставе, не могу бити сама за то време, а то онда све отежава родитељима. Старија деца, од седмог, осмог разреда и у средњој школи, за време овакве наставе раде успут и нешто друго, па на телефону играју игрице, читају стрип или раде нешто треће и онда ту наставу доживе као нешто принудно, па нађу начин да се забаве. Онда је питање какав ефекат има она код њих. Зато је потребан интерактиван приступ.”

И иако онлајн настави можемо наћи недостатке, у овој ситуацији она нам доноси сигурност јер смањује могућност за ширење вируса. Ако је добро осмишљена, сигурно је корисна и може да помогне и у усвајању знања и у повезивању информација.

Ранко Рајовић истиче методе које нуди НТЦ концепт учења, који је заправо учење кроз игру.

“Рецимо, радимо биљке и ја кажем – децо, ево вам три биљке, а ви направите четврту – магнолија, акација и киви. Шифра за четврту биљку је 1, 1, 1. па питам шта је четврта биљка. Они треба да закључе да је то мак, реч настала од првих слова ове три биљке. А замислите да сте добили шифру 2, 5, 3… То захтева размишљање. Или ако, рецимо, учимо биологоју (дивље животиње), онда кажем – хајмо децо, од три животиње да направите четврту. Онда они прођу 20 животиња, гледаће где која живи да би нашли одговарајућу. И док то раде, они науче многе животиње, а још важније мисле, повезују, активирају дубоку пажњу и концентрацију.”

Као додатну предност онлајн наставе Рајовић истиче корисне апликације и алате, који ће се сигурно појавити захваљујући креативним људима и деца ће њима овладати. А то их на неки начин оспособљава да имају неку нову вештину.

Он истиче и да у оваквој ситуацији не можемо да оставимо да свако ради како хоће, већ да треба да постоји систем.

“Ја сам на Педагошком факултету у Копру у Словенији ангажован у области неуроедукативне науке и тамо сам са мојим тимом у периоду кућне изолације урадио пројекат Време за НТЦ, који је потпуно отворен и за родителље и за наставнике”, прича како је ту савете дневно потражило између 50 и 80 хиљада родитеља од Словеније до Македоније.

То су иновативне методе које активирају потенцијале детета, а постоје и игре попут полигона у кући који су неопходне за дубоку пажњу јер је познато да деца данас имају све мање концентрације.

“Кад то раде, деца имају осећај да се играју, а у ствари уче. А познато је да је учење најбоље кад је успут и кроз игру”, закључује Ранко Рајовић.

Извор: Нова

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама