Пустите дете да се врти до миле воље, да скаче по кревету док му не досади. Купите му гумене чизме, па нека хода по барици после кише или блату, јер то већина деце воли да ради. Забраном ћете можда спречити дете да падне, али могуће је да ће оваква врста спутавања, дугорочно гледано, имати више штете него корисити за развој дечјег мозга. У овом случају није посао родитеља да забрани, него да води рачуна о безбедном окружењу и да сведе могућност повреде на најмању меру. Правим приступом, родитељи могу допринети развоју интелектуалних способности, стваралачког и продуктивног мишљења код своје деце. Период до седме године живота представља најдинамичније раздобље у развоју мозга и управо тада је улога родитеља непроцењива.
Медицинска истраживања су показала да интелектуалне способности зависе од броја веза међу нервним ћелијама тј.неуронима. Те везе се зову синапсе, а њихов развој у првим годинама живота је изузетно брз. Између неурона се води борба за доминацију; стварају се нове везе између активних неурона, подстиче се развој важних центара у мозгу, формира се читава мрежа нових путева. Неактивни неурони одумиру, и самим тим путеви који су водили до њих, и од њих, се губе. Након седме године живота, динамика овог процеса се успорава. Према томе, у којој мери ће дете досегнути своје биолошке потенцијале, пре свега зависи од ране стимулације.
Аутор: Ранко Рајовић
Извор: ntcucenje.com