Мама, не желим да умрем

6 фебруара, 2021

– Мама, не желим да умрем. Не желим да умрете ни ти и тата, нити ико кога волим. Желим да живимо заувек!

Јесте ли и ви чули ове речи из уста свог детета? Јесу ли вас оне “изуле из ципела” као што су мене, те зимске вечери након празника?

Да ли вам је срце намах прескочило од помисли на то мало биће које толико волите и мазите и пазите, а којем је, баш као и свима нама, негде тамо записан крај?

Јесте ли имали унапред припремљен адекватан одговор, речи утехе, било шта што ће га умирити? Или сте остали затечени, мислима запетљани између десетине теорија о ономе што следи после смрти…?

– Живећеш ти још дуго, дуго… Испред тебе је тек живот! Шта све тек треба да доживиш – да завршиш школу, да студираш, да путујеш, да створиш своју породицу, да пуно тога сазнаш и истражиш… – чула сам свој глас како, смиреним тоном, покушава да пребаци суштину дететовог питања на нешто друго, лакше објашњиво.

– Али, ја не желим ни после тога да умрем! Никад! Разумеш? Не желим да ме ставе у сандук и да завршим у земљи, то је тако страшно. Зашто не можемо да живимо заувек, то би било много лепше – наставио је сада већ плачљив гласић.

Ево га један од оних момената, помислила сам, на које вас нико не припреми када постајете родитељ. Један од оних момената у којима од вашег одговора зависи тако много… Када ваше дете у вама види неког моћног и великог, те вам се обраћа, али и схвата да је ово нешто веће и од вас…

Како ли се људи сналазе када уследи овакво питање, а верујем да нема детета које у неком моменту одрастања не бива оптерећено смрћу и упитано над њеном појавом. Негде у малом мозгу васкрсли су делови одговора неких људи са којима сам својевремено разменила коју реч на ту тему… Покушала сам да се ухватим за неки од њих, грчевито, са жељом да не делујем нимало пољуљано.

– То је само тело, душа путује код Бога… Енергија никад не нестаје, она само прелази из једног облика у други… После смрти чека нас ново рађање… Морамо умрети да бисмо ослободили простор за оне који тек треба да се роде… Смрт није крај, то је тек почетак, тад следе награде за добра дела… Не умире онај који остави светле трагове иза себе… – блицали су ми кроз подсвест муњевитом брзином одговори верника и атеиста, научника и мислилаца, филозофа и једноставних људи из народа, оних који заступају реинкарнацију и оних који све поједностављују…

Који ли је најбољи, који ли је утешан, који ли је истинит?

– Мама, ја нећу да се ти и ја икад растанемо. А кад ти умреш, мораћемо се растати – изговорио је вољени гласић док сам нежно грлила његовог власника, бришући му сузице.

Сетила сам себе у том узрасту са готово истим питањима и констатацијама, једнако уплакану и, чинило се, без наде, застрашену управо констатованом великом животном истином. Теорија моје мајке, којом је тада покушала да ме умири, деловала ми је тако наивно, тако немогуће. Дете је мудро, дете је интуитивно, дете зна да тешко да је истина да ћемо једног дана бити две звездице на небу које ће заувек сијати једна поред друге.

Осим ако сте сто посто убеђени у неку од теорија, па и сами пренесете ту увереност свом подмлатку, тешко да ћемо смислити одговор који потпуно умирује, благосиља и одговара на сва питања.

Али, није ли наша улога као родитеља да их смиримо, да им олакшамо свако животно бреме, да им понудимо решење, солуцију, избор… нешто, било шта??!

– Не зна ни мама. Не знам зашто морамо умрети. Не знам ни шта се дешава после смрти. Постоје разне теорије, али још се нико није вратио да нам потврди. Ни ја још увек немам све одговоре који ти требају. Сурово је и мени. И ја се понекад плашим. Ни ја не желим да се икад растанемо – било би најискреније да сам изговорила овако нешто.

Али, нисам.

Уместо тога, савладах сопствену несигурност темом која нас увек штрецне, чак и кад мислимо да смо сву мудрост света попили и пребацих се на нешто што знам. Што сигурно знам.

– Обећавам ти да ћу наћи начин да поново будем са тобом. Ако постоји икаква шанса за то, пронаћи ћу је. И чуваћу те увек. И онда када не будеш могла да ме видиш, пазићу на тебе. Где год једног дана биле, како год изгледале, наћи ћу те и чувати. Сада не знам одговоре на твоја питања, постоје само неки који ми делују прихватљиво и логично, али најбоље је да их све кроз живот сама откријеш. Али у једно сам уверена и зато то и могу да ти тврдим. Наша љубав не може да нестане.

Аутор: Светлана Рајић Богићевић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Мама, не желим да умрем"

  1. Nenad каже:

    OSEĆAM gađenje čitajući ovaj tekst.
    NEKOM JE BILO DOSADNO IAKO DO OVE SITUACIJE REALNO MOZE DOĆI. NASTAVITI RAZGOVOR NA OVU TEMU SA DETETOM JE U NAJMANJU RUKU IDIOTSKI. LEPO KAŽEŠ DETETU KAKO SI DANAS PROVEO DAN I KRAJ PRICE..
    KAD ODRASTE(DETE) SHVATICE..

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама