Распуст је у залету. Сви који су успели да се пробију кроз замке и заседе просветног система, распуштени су до последњег даха. Школа им се чини као далеки, скоро сасвим заборављени сан, а септембар делује даље од сазвежђа у ком је планета на којој је негде и њихова школа… Локација је до даљњег избрисана из свих сећања… сем школског дворишта, наравно.
Стампедо распуштених
Ако пробате да се сетите кроз маглу одраслости, распуст је:
Кад зазвони оно последње звоно, гласније од свих. Тада столице очајнички заору подове у учионици, покушавајући да остану у усправном стању, одгурнуте налеђем колена целог разреда, на мах.
Распуст је кад се после тог звона истрчи у двориште и оно порасте за бар два броја од опште дреке и цике. Томе, наравно, претходи тутањ низ школске степенице, и уколико је школа на вишем нивоу, приземне се загрцну у ходницима, узалудно се трудећи да пропусте кроз њих стампедо распуштених.
Распуст је кад ујутру не зазвони сат и кад у подне не мора да се прекине игра због поподневне смене.
Када је распуст, увече не могу да ти кажу да већ једном одеш на спавање, јер сутра мораш рано да устанеш.
Распуст се дели на онај пре и онај после мора. Први део је светлији, а у другом те сврби поцрнела кожа и љускаш се као млад кромпир.
Распуст звони на вратима, има срозане чарапе и прљаве руке, лопту испод мишке или ластиш у руци. У новија времена доноси и последице савремене технологије које омогућавају да се стрипови не читају, него да се у њима живи.
Лето у шерпици
Распуст је кад одеш у школско двориште само да се играш, а школа ћути и жмури затворених прозора, док звону не пада на памет да прекида игру.
Када је распуст, одведу те код баке и деде, долазе викендом да те виде, зову увече да те чују, али тебе нема, јер те још нису уловили за спавање.
Распуст је када на улици сретнеш учитељицу и изгледа ти сасвим другачије без дневника, па те некако срамота да јој се јавиш без подигнута два прста.
За распуст ти у шерпици оставе две пуњене паприке, а ти их бациш, па се у дворишту наједеш чипса и сладоледа. Сладолед се, кад је распуст, једе свако мало, због чега у кући нема ситниша ни за семе.
Када је распуст, иде се на базене, тамо се глуви од писке и дреке, а кући се враћаш реш црвен и очију пецкавих од хлора.
Распуст мирише на сунце и напоље.
Распуст нема краја, све до оног последњег дана пред школу који изгледа нестварно и лажно. Тада на столу већ миришу нове књиге и лепе се налепнице на свеске, али то изгледа као да се ради за неког другог, јер распуст и даље изгледа стварније од сутрашњег дана. То је распуст с оне његове боље, праве стране, оне једине која се гледа када си објекат распуста.
Свратиште »Код два-три младунца«
Али, има и његова друга страна, страна одраслих, родитеља распуштених бића:
Распуст је када коначно и већ једном заврше тај разред.
Распуст је кад не мораш у увече из малог мозга да извлачиш заборављено знање, не би ли у последњем тренутку убрзао писање домаћег задатка који се управо пред спавање појавио из сећања школообавезног младунца.
Распуст је кад бог отац не може да их улови, ни где су, ни с ким су, ни кад ће да се врате, ни што се на телефон не јављају, а рачун за телефон упорно расте.
Кад не можеш да их сатераш у кревет до јутра, то је распуст.
Распуст је кад ти кућа постане као главни градски трг у време општенародног славља и весеља. Сви су сами од себе позвани, мало њих познајеш, а кад ће да се разиђу – ни они не знају.
Распуст је кад ти скуваш и оставиш им, а они ко зна шта и када једу.
Распуст је… боље не… док траје… а траје, краја му нема, иако је тек почео. И све се тешиш: „Нек’ уживају док могу!“
Одломак из књиге „Од речи до речи“ Јелице Грегановић (Лагуна, 2013.)