Врло често, под пристиском велике жеље да нам дете буде успешно, напредно, компетентно, задовољно… желимо проценити да ли постоји још нешто што му требамо ми као родитељи пружити, дати, омогућити…

Како деца нису толико „оптерећена“ тиме – јер нису когнитивно способна изрећи јасно своје потребе, а најчешће и све што желе, чега су свесни, и траже – покушавамо докучити дететов унутрашњи свет кроз разне пројективне и посредне методе. Једна од тих метода је и дечји цртеж – што и како наше дете црта. Па у томе често тражимо неко „дубље“ значење.

Развој дечјег цртежа може дати много информација о развоју и потребама деце. Неки тестови интелигенције (нпр. Goodenough тест цртежа) се базирају на слици, тј. цртежу људске фигуре, чије процена посредно говори о интелектуалним способностима детета.

О цртежу…

Склоност ка цртању или сликању у раном узрасту може бити показатељ колико је дете талентовано. Али то је само мали део целокупног ликовног талента.

Неке су специфичне вештине које утичу на изглед дететовог цртежа –интелигенција је једна од тих вештина. Цртежи деце ниже интелигенције заостају за цртежима њихових вршњака и сличнији су цртежима деце нормалне интелигенције, али ниже хронолошке доби.

Осим интелигенције свакако су ту и неке уметничке способности, потенцијали и склоности.

Графомоторичке вештине су такође врло важне – дакле вештина фине моторике која садржи способност померања финих мишића руку да се држи оловка и способност усклађивања онога што желимо нацртати с ониме што видимо – тзв. окуломоторна координација.

Најчешће се све ове специфичне способности развијају истим темпом, те се потешкоће у развоју цртежа јављају тек код неких посебних одступања у развоју – као код нпр. мишићних болести где нема могућности нормалног развоја мишића руке.

У раду с децом цртеж може послужити и то на два начина:
– као облик дијагностике – кроз цртеж се процењују дететове способности, емоционалне и социјалне вештине…
– као облик терапије – цртањем се може изразити нека траума, прорадити туга, страх…

Рећи да тачно поједини цртеж указује на тачно поједину емоцију није могуће – цртеж је помоћно дијагностичко средство, иако неке законитости у „тумачењу“ значења цртежа постоје:
ситни, стиснути ликови често указују на емоционалну повученост, стидиљивост;
тужна, болесна деца и/или деца снижених интелектуалних способности мање користе боје;
црном бојом се боје“страшне“ ствари или предмети или особе;
у цртежу породице често се величином појединих чланова може проценити ко је „доминантан“ лик (највећи нацртан лик) – та доминација може бити или у количини љубави коју дете осећа за родитеља и родитељ за дете, или у количини строгоће коју родитељ показује детету.

Дакле, цртежом се могу добити неке врло оквирна тумачења дететовог емоционалног живота, и никада цртеж не сме бити једино дијагностичко средство. Исто тако треба имати на уму, да се структура цртежа мења код детета, чак и кроз пар дана, тако да је од цртежа много важније и индикативније тумачење које дете даје ономе што је нацртало.

Цртеж као терапија помаже утолико што дете понекад не барата довољно великим вокабуларом да нешто опише, или једноставно не жели, јер су нека сећања или доживљаји претрауматски. Цртеж може бити добар почетак разговора, али понекад разговор након цртежа није ни потребан, јер је само цртање одрадило своју терапеутску функцију.

Фазе развоја цртежа

Цртеж детета се развија кроз неколико фаза. И само савладавање (графомоторичко) цртања појединих ликова развија се по одређеном распореду.

На слици испод нацртано је када, с колико година, деца савладавају цртање појединих геометријских ликова, који су подлога за цртеж богатији детаљима.

Осим тога, сам цртеж показује неке законитости у свом рзавоју које се примећују код све деце:

• 1. фаза – фаза шарања – 1. до 3. године

– Шкрабање, насумично цртање. Дететов је цртеж потпуно случајан, непрепознатљив.
– Дете не црта с намером, него цртежу након што је нацртан даје значење.
– Важнији је процес цртања него продукт – што ће цртањем настати.
– Најчешће се цртају кругови, а спајањем кругова и црта стварају први ликови с значењем.

• 2. фаза – фаза симболичног цртежа – 3. до 6. година

–  Постоји намера да се нешто нацрта – идеја која води процес цртања.
– Цртеж човека се састоји од круга који је глава и црта које представљају руке и ноге (јавља се око 3.- године). Најчешће нема разлике између цртежа човека и животиња. Током те три године, дешава се развој дечјег цртежа човека – полагано се диференцирају делови тела, лик добија трбух, прсте, косу… све више детаља. Око 4. године долази до дефинисања пола цртаног лика – цртају се хаљине, шминка, накит.
– Много је важније што је дете нацртало него сам процес цртања.
– Најважније ствари су на цртежу у првом плану, док остале ствари, које су небитне, се налазе са стране на цртежу или их уопште нема (код цртежа породице, неки ликови не постоје, иако је дете свесно њиховог постојања – нпр. млађи брат или сестра).
– Цртеж је симболичан – нема реализма у прецртавању, бојењу; црта се и боји онако како се детету у том трену чини „згодним“.

• 3. фаза – фаза реализма – 6. до 10. година

– Долази до интелектуалног скока у мишљењу везним за полазак у школу.
– Цртеж постаје реалистичан, али су деца још неувежбана у томе.
– Цртеж је богат детаљима, нема просторне перспективе, а фаза реализма почиње фазом интелектуалног реализма када дете жели нацртати све што зна (цртајући кућу црта све просторије, намештај… макар се он споља не види; кроз панталоне се цртају ноге…)

Надарена и просечна деца пролазе исте фазе развоја цртежа, једина је разлика у томе што надарена деца много брже пролазе ове фазе.

• 4. фаза – фаза уметничког цртања – 10. година и више

– Јавља се само код неке деце, јер након 10-12. година опада интерес за цртање код деце, остаје само код оне деце која имају специфичне способности.

______________________________________
аутор: Сандра Матошина Борбаш, проф. психологије
Лик човека као „главоножац“ или „пуноглавац“– 3 године
Лик човека има неке детаље – 4 године
Лик човека има раздвојен труп од главе и детаље – 5-6 година

Извор: uciteljskikutak