Rečenica koja ubija vaspitni proces u školi je: „Sve je to iz kuće“.
Jer nam roditelji, od sramote, pobegnu. A mi smo savršeni, nepogrešivi… Deca prosvetara su fantazija. Da, kako da ne.
Ne moraš biti pedagog, ni psiholog.
Dovoljno je da imaš dva deteta, a tri je već doktorat iz netačnosti ove predrasude.
U najboljem slučaju, ta rečenica bi mogla da zvuči: „Kad upoznam dete, mogu da pretpostavim kakav je vaspitni stil u porodici“.
Za moju ćerku mogli bi pomisliti da smo mi jedna porodica u kojoj je sve pod konac, opterećeni satom, ocenama i da „zaboraviti domaći“ znači bar 7 dana kazne.
Učim je da u najvećem broju slučajeva „svet neće propasti“ ako dobije lošiju ocenu, da su ocene SAMO broj i znak da li bi trebalo još malo da učiš. Soba „pod konac“, sve na svom mestu, niko ne sme da viče, jer je to prostački i čemu to? Ipak, ne diraj je – NEĆE ti lako oprostiti.
Danas, sa 9 godina, ona je mnogo opuštenija, bezbrižnija, ne plaši se više vike. Radili smo na tome. Šta je ponela iz kuće, videćemo sa 20 godina, ali znam da se rodila sa idejom da bude savršena, što može da bude i opasno.
Sin, 12 godina. Otvara oči sa idejom – život je jedan, nemamo vremena za brigu i nervozu. Sutra je novi dan i ako ja lepo zamolim nastavnicu da me pita sutra, a ne danas, ona će razumeti da je bio sunčan dan i da su sva deca sveta igrala fudbal. A ako ona baš i nema sluha za moj moto – uživaj, pevaj, igraj, nema veze, može da se popravi. Njega učimo da su ocene važne i da NISU samo broj 🙃.
Totalni obrt, uz biranje reči, da što kasnije shvate kontradiktornost naših reči.
Njemu sat u životu ne znači BAŠ NIŠTA, valjda previše opterećuje za njegov ukus i nadamo se, porodično, da će do 18. godine prihvatiti da je taj sat važan da na planeti ne bude zbrka i početi da ga koristi.
Ljubav je za njega energija, buka.. Uređeni odnosi i pedagoški ton su hladni do nepodnošljivosti. Najbolje bi bilo da razrednu lupi po leđima, jer je voli. (samo ne sme).
Oprostiće sve, jer ga MRZI da se ljuti.
On će isprobati svaku rupicu na granicama, da vidi ima li neka rupa, da okuša svoju sreću sa one strane „normalnog“, ona uživa u bezbednoj slobodi, unutar granica i razume zašto su tu.
Ona olovke čuva složene na istu stranu, on „sljušti“ u torbu ono što ostane na stolu.
Tako i život.
Ona PREČESTO kaže „Dobro“, on PREČESTO „Da, ali…“
Nju učimo da prepozna kada da kaže „Da, ali…“, a njega „Dobro“ i trebaće nam bar 15 – 20 godina.
Kada bih, kao pedagog, pozvala roditelje da kažem na šta bi kod njihovog trebalo da utičemo, oni bi u 99% slučajeva rekli – „DA, i mi isto mislimo i TRUDIMO se“, 1% je odavalo utisak da dete treba da psuje, pljuje, bije, srlja bez cilja. Ma ni 1 %.
Vaspitanje je proces. „Na prvom roditeljskom mogu da podelim decu, tačno znam ko je čiji “ je jedna od najuvredljivijih rečenica, za mene. Bila mi je podnošljiva samo na početku rada i dok nisam rodila decu. Iskustvo me je naučilo da je realnost drugačija.
Autor: Snežana Golić, pedagog