Ranije sam pisala o pravima žena i imenicama, odnosno zakonom određenoj ravnopravnosti u jeziku, koje bi ženama trebalo da pomognu da se maknu iz neravnopravnog položaja, pa makar i po cenu izmišljanja reči ne bi li se zakonu u susret izašlo.
Tada sam izostavila priču o nečemu, zapravo o jednoj reči, koja je zakonu promakla, a bogami i svima koji o ravnopravnosti polova pričaju. I da bude još gore, ona ne može da se promeni, prosto nema mašte koja može da je stavi u ženski rod, niti bi to smelo da se radi. Baš kao što ni ona ne bi smela da se koristi van muškog roda. A ona je početak svega, klica neravnopravnosti.
Uzmimo na primer:
Nešto pre ove epidemije, natrčim u parku na drugaricu. Sto godina se nismo videle. Sedi sva srećna sa ćerkom na klupi. Ćerka, naravno, odrasla bez pitanja, poslednji put kad sam je videla mi je skoro oko isterala mrežom za lovljenje leptirova, pokušavala da padne sa police za cipele i insistirala da se kući vrati u mojim cipelama, mada je imala primedbu da im fale štikle. To što su joj bile dramatično prevelike joj nije smetalo. Dotični pegavi devojčurak se pretvorio u mnogo lepu mladu ženu, koja se baš obradovala što me ponovo vidi. Ukratko, sve je bilo divno. Odmah sam informisana i da je dojučerašnje dete dobilo svoje dete i da ga eno tamo kod tobogana. Još divnije. Da bih videla na čemu joj čestitam, mlada mama je digla ruku uvis i počela da viče:
– Sine, dođi ovamo! Sad! Odi kod mame! Sineee!
Ja sam srećno čekala da se pojavi nešto malo muško, u znojavoj majici i odranih kolena, ljuto što je zbog mene moralo da prekine igru. Umesto toga, pred nas je dotapkala devojčica, velika, odnosno mala onoliko koliko je njena majka bila kad sam je poslednji put videla.
– Sine Milice, da upoznaš tetu…
Sin je zatreptao stidljivo, nakrivio glavu sa rajfom na cveće, premestio se s noge na nogu sa srozanim čipkanim soknama, i pružio mi ruku okićenu plastičnim prstenčićima.
– Reci teti, sine, ko ti je kupio haljinu – dodala je moja drugarica.
Sin Milica se pogladilo ili ipak pogladila po tilastoj, roze haljini, na čijoj pufnastosti bi joj i Čajkovski pozavideo i prošaputo:
– Baka.
Posle toga je sin Milica bio, bila, slobodan da otrči nazad toboganu i ponovo uhvati red.
To isto veče sam natrčala na parče televizijske serije, koja se tada emitovala po tek 597. put. U njoj majka pita:
– Sine Nevena, gde si pošla? Ajde, sine, prvo da ručaš.
Sin sa dve pletenice, očito žensko, kojim povodom je i ime Nevena dobio, priznaje da je krenuo u školu.
Da li ste ikada primetili koliko je sinova ženskog roda oko vas? Samo nemojte da mi kažete da je to tepanje, jer nikada nikog nisam čula da svog sina od milja zove »ćerko«. Jer, to bi bila bruka. Ali nije bruka da se, zbog ljubavi, devojčice, devojke i žene, zovu sinovima. Čak ni onda kada postoje sinovi, na kojima može da se potroši potreba za izgovaranjem te reči. Mada, ja imam dva sina i jednu ćerku, nikad je sinom nisam nazvala, kao što ne bih taman da sam tri ćerke rodila.
Ako mene pitate, u tom, makar i nehotičnom, zvanju ženskog roda sinom, počinje neravnopravnost i nema zakona, ni reči koja bi od sina napravila ćerku, jer ćerke svoju imenicu već imaju. Jeste, znam da je malo nezgodna za često ponavljanje, naročito u vokativu, smetaju nekako lakom izgovoru k i ć, ali zato poslušajte babe. Babe su zakon. Naročito babe sa sela. Imaju divnu reč »ćera«. Mnogo lepo zvuči i u, što bi starije srpski bilo rečeno, zvateljnom padežu – ćero!
Iskreno, ma koliko neravnopravno zvučalo, a i jeste, manje mi smeta kada muškarci ženski rod zovu sinovima. To im računam na držanje sopstvene rodne pripadnosti i moguće čežnje za nastavljačem prezimena. Mada, tu budućnost prezimena mora neko da rodi, prostom deobom to neće da se desi. Ćerke su ništa manje važne i dragocene od sinova. Zato mi valjda više smeta kada žene zovu ženski rod sinovima, one bi bar morale da znaju vrednost svog roda.
Zbog toga mi je prilično svejedno da li je neko arhitekta ili arhitetka, ali bih molila da se ravnopravnosti u jeziku udari temelj time da se ženska deca ne zovu sinovima. Prvo mi žene da poradimo na tome, pa onda da to i muškarcima fino i ubedljivo, kako samo mi to znamo, objasnimo. Hvala unapred.
Autor: Jelica Greganović
Izvor: Žena Blic