Oni koji rade u školama najbolje znaju šta treba učenicima, kao i ljudi iz akademske zajednice, rekao je Boris Jokić, ekspert za obrazovanje
Prvo pitanje svake reforme treba da bude kakvog učenika želimo za deset godina.
Krajem ove školske godine iz klupa četvrtog i osmog razreda osmoletki i četvrtog razreda srednje škole izlaze prve generacije đaka koje su ove obrazovne cikluse pohađali po reformisanim programima. U iščekivanju opsežne analize, da se vidi šta je postignuto reformskim poduhvatom, znalci posvećeni unapređivanju obrazovnog sistema, na poziv Foruma beogradskih gimnazija okupljeni za okruglim stolom pod nazivom „Reforma u karantinu”, uvereni su da je to bila šuplja reforma ili samo njena simulacija. Saglasni su da reforma u prosveti ima šanse da se ostvari jedino ako potiče iz baze, iz školskih učionica, predškolskih ustanova i fakultetskih kabineta, ako su njeni tvorci praktičari izabrani javnim pozivom, ako je njeno sprovođenje povereno struci bez nestručnih političkih uplitanja i uticaja.
– Kod nas se ne zna ko je učestvovao u promenama u gimnazijskom obrazovanju ni u pisanju nove Strategije obrazovanja i vaspitanja. Kod nas nastavnici dobijaju naloge i gotova rešenja, ne pitaju se. Sve što je počelo u vreme prethodnog ministra prosvete nije reforma, nego ad hok promene u smeru politizacije i centralizacije obrazovanja – ukazao je prof. dr Ivan Ivić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u penziji.
Njegova analiza o promenama u deset bivših socijalističkih država, kako je rekao, pokazala je da je samo Slovenija u periodu društvene tranzicije postupila ispravno, zadržala ono što je bilo dobro poput ozbiljnih školskih programa, i uvela ono što je nedostajalo, kao što je evaluacija, odnosno vrednovanje.
– U srednju školu ulazi 38 odsto funkcionalno nepismenih naših petnaestogodišnjaka, a iz osnovne škole izlazi oko 45 odsto odličnih učenika od kojih je 14 odsto vukovaca, dok na maloj maturi ne umeju da reše polovinu zadataka – istakao je Ivić.
Reforma nije parola, a ukoliko jeste proglas na reklamnom panou, televiziji, iz usta političara, onda ništa ne vredi, naglasio je dr Boris Jokić, direktor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.
– Promena mora doći iz baze, inače nema nikakvu šansu. Ako se reforma ne osloni na ljude u školama, nema verodostojnost ni mogućnost da podstakne pozitivnu emociju kod ljudi da uopšte požele promene. To je teško, ali jedino ispravno. Oni koji rade u školama najbolje znaju šta treba učenicima, kao i i ljudi iz akademske zajednice. Taj spoj je prvo što bi trebalo osigurati, a zatim i nezavisnost stručnog procesa od dnevnopolitičkog uticaja i interesnih grupa – primećuje Jokić.
Napomenuo je takođe da je važan preduslov i nezavisnost reformskog procesa od jakih lobija u obrazovanju. Naveo je dva: udžbenički i informatički. Za uspešnost reformi, naglasio je, ključna je potpuna demokratizacija, da svi stručnjaci budu izabrani javnim pozivom.
– Na primer činjenica da ste izabrali učitelja iz nekog malog sela da učestvuje u izradi kurikuluma je ključ promene. Time se menja odnos moći, demokratizuje se proces, vraća se vera ljudima koji rade u školama da je njihov posao važan – ilustrovao je ovaj ekspert.
Njegov beogradski kolega prof. dr Aleksandar Baucal naglasio je da prvo pitanje svake reforme treba da bude kakvog učenika želimo za deset godina i kako bi škola trebalo da izgleda.
– Ja bih voleo da kada se dete vrati iz škole ne kaže da je škola smor, što slušamo od odličnih učenika. Nastavnici, kada bi iskreno odgovorili, rekli bi da su ubijeni u pojam. Imam utisak da su mnogi izgubili nadu i entuzijazam – dočarava Baucal.
Izvor: Politika