Poslednji slučaj nasilja među školarcima, koji je skrenuo pažnju javnosti, dogodio se u ariljskoj osnovnoj školi početkom februara, kada je trinaestogodišnju A. R. školski drug udario glavom i razbio joj arkadu. Devojčicin otac najavio je tužbe protiv roditelja maloletnika, kao i protiv škole. Kroz sličan pakao prošla je i K. L. (11) iz Mladenovca.
– Dečak iz škole moje ćerke već godinama je zadirkuje, ali povlačenje za kosu i gurkanje preraslo je u pesničenje i psovanje – kaže devojčicin otac.
– Decembra prošle godine u dva navrata on ju je napao. Pokušao sam da rešim problem, ali naišao sam na začarani krug između škole, Centra za socijalni rad i policije. Jesu teška vremena, ali moramo svi da se uključimo. Kod nas se sve završilo s tim jednim ukorom, bez talasanja.
ALEKSIN ZAKON
Inicijativa za donošenje „Aleksinog zakona“ razmotrena je na sednici Skupštinskog odbora za prava deteta 11. februara. Od nadležnih ministarstava zatraženo je da se izjasne, u okviru svojih nadležnosti, o predlogu za suzbijanje vršnjačkog nasilja u školama, koji sadrži oštrije kazne za đake, zaposlene u školi i nesavesne roditelje. Nazvan je po Aleksi Jankoviću iz Niša, koji se ubio pre četiri godine posle višemesečnog maltretiranja u školi.
Prema podacima istraživanja, koje su sproveli Ministarstvo prosvete, Unicef i Institut za psihologiju u periodu od 2005. do 2013. godine, 65 odsto dece je bilo izloženo nasilju jednom u životu. Dečaci su uglavnom prednjačili u fizičkom nasilju, a devojčice u socijalnom, kroz prozivanje, davanje pogrdnih nadimaka, ogovaranje, „hejtovanje“ na društvenim mrežama. Ipak, ova tradicionalna podela se dosta promenila, pa su se i uloge obrnule. Ono što je ostalo isto jeste činjenica da svako može biti nasilnik, kao i žrtva, a uloga roditelja je odlučujuća. Iskustvo sa programom „Škola bez nasilja“ pokazalo je da upravo od porodice zavisi koliko uspešno će se rešavati ovaj problem.
– Posle primene programa „Škola bez nasilja“ promene se odvijaju u dva pravca – objašnjava Biljana Lajović iz Grupe za zaštitu od nasilja iz Ministarstva prosvete. – Zaposleni bolje poznaju procedure, a deca se više obraćaju nastavnicima. Nasilje se jeste smanjilo, u procentima od 5 do 35 odsto. Ne u istoj meri u svakoj školi, jer mnogo zavisi od toga da li su se i roditelji uključili, što taj program i pretpostavlja. Od njih često možete čuti – ja svom detetu ne kažem da se tuče, ali treba da vrati. Dete ne može da proceni kojom snagom i kako to „vraća“. Savet roditelja da upotrebe silu kao „rešenje“ šalje pogrešnu poruku!
Tipične žrtve među učenicima su osetljiva deca, povučena ili fizički slabija. Izloženost nasilju još više smanjuje samopouzdanje, pogoršava sliku o sebi i depresivnost, što može da potraje i do odraslog doba. Učenici koji su bili na meti nasilnih vršnjaka često pate od glavobolja, nesanica i stomačnih tegoba. Upravo su i to neki od znakova upozorenja, na koje roditelji treba da obrate pažnju.
– Dete nerado ide u školu i izmišlja razna opravdanja da bi je izbeglo, često menja put od kuće do škole, naglo kvari ocene, deluje odsutno, vraća se iz škole sa pocepanom odećom, gubi apetit, počinje da muca, javlja se noćno mokrenje, ima košmare, ima ogrebotine i modrice koje ne može da objasni, odbija da govori o tome zašto je stalno neraspoloženo, postaje opsednuto čistoćom – navode iz Unicefa.
DIGITALNO NASILJE
Poslednjih godina kao poseban oblik zlostavljanja izdvojilo se „elektronsko siledžijstvo“. Mnogi nasilnici snime scenu nasilja i onda to objavljuju na društvenim mrežama. Koriste „Fejsbuk“ da šalju pretnje, uvredljive sadržaje i slike i prave grupe usmerene protiv pojedinca. Nedavno su se roditelji u Leskovcu sami organizovali i krenuli u rat sa hakerima koji su zloupotrebljavali fotografije njihove dece za pornografiju. Naime, na pojedinim instagram-nalozima osvanule su montirane slike devojčica sa telima razgolićenih žena, a iza svega toga sumnja se da stoji njihov školski drug.
Izvor: novosti.rs