Несумњиво је да људска бића морају да комуницирају међусобно како би опстала, али научници су решили да одговоре на питање да ли нам је комуникација са другима неопходна да бисмо били срећни и задовољни.
У то име, спроведен је експеримент над 15.000 испитаника старих између 18 и 28 година. Неки су били са села, неки из града, неки су били друштвени и радо и често комуницирали са свима, а други нису томе склони.
Три закључка истраживања
Еволутивни психолози Сатоши Каназава из Лондона и Норман Ли са Универзитета Сингапур закључили су следеће:
Несумњиво је да су људи који живе у гушће насељеним градовима мање срећни од оних који живе на селу.
Да бисмо досегли срећу, већини нас је неопходна константна комуникација са пријатељима и нама сличним људима. Што су дубљи разговори које водимо, то смо срећнији.
Људи веће интелигенције су једини изузетак од другог правила.
Што је већи IQ особе, то јој мање треба константне комуникације. Интелектуалци међу нама су заправо мање срећни када су превише друштвено активни, и свакако не желе да присуствују свим друштвеним догађајима на које су позвани, јер им просто не прија толико интеракције са другима.
Изузетно интелигентни људи имају мали круг пријатеља
Мозак изразито интелигентног појединца ради мало другачије од просека, па другачије и третира комуникацију и потребу за њом.
Потпуна је истина када људи кажу да интелектуалци живе у својим световима.
За натпросечно интелигентне људе, друштвена активност је нужно зло, а не активност у којој уживају. И сами знате да су сви велики умови кроз историју углавном били усамљеници окружени шачицом људи која их је разумела. Заправо, тврди се у закључцима овог истраживања, што су мање приморани да комуницирају са другима, то су натпросечно интелигентни људи више срећни.
Натпросечно интелигентне људе узбуђује рад на нечему што их занима, и то им је битније од дружења.
Керол Грејем, истраживач у Бруклинском институту сматра да натпросечно интелигентни људи користе већину свог времена како би радили на испуњавању дугорочних циљева. Они су срећни само онда када њихова активност даје резултате које њих чине срећним.
Тако ни лекар који ради на откривању новог лека, нити писац који ради на новом роману, не осећају потребу за дружењем, и то зато што би им то дружење одвукло пажњу са њихове важније активности која их чини срећним.
Који су разлози за такво понашање?
Постоји једна идеја под називом „савана теорија среће“, која каже да људско биће није само скуп гена, већ и сећања његових предака. Иако нам је тешко да поверујемо у то, многи разлози за наша понашања леже у праисторији и понашању наших предака.
Иако сматрамо да смо далеко одмакли од тог доба, ми смо срећни у истим околностима и ситуацијама у којима су били срећни наши далеки преци.
По нашим стандардима, наши прапреци живели су у саванама у малим заједницама не већим од 150 чланова. Морали су да се држе заједно јер је окружење било опасно.
Данас смо окружени технологијом и огромним бројем људи. Ипак, већина нас је и даље подешена на менталне стандарде наших предака, па нам тако тела живе у мегалополисима са милионима становника, али мозак нам је даље у савани, међу нашим прецима.
То важи за већину нас, али не за све.
Људи натпросечне интелигенције се разликују од просечних између осталог и по доме што је код њих еволуција некако успела да премости ту разлику у сећањима наших прапредака и савременог живота.
Истраживачи закључују да се натпросечно интелигентни људи лакше адаптирају на новонастале околности, као да их је сама природа подесила да са лакоћом решавају нове еволутивне проблеме. То је разлог због кога натпросечно интелигентни људи са лакоћом живе по својим правилима и не хају за традицију. Њихова свест је таква да се не ослањају на друге људе, нити на њихово мишљење. Они се воде паролом „у се и у своје кљусе“, и воле да до свог циља долазе самостално.
Генерално, они хармонију налазе у себи, и зато им је зближавање са другима потребно ређе него људима просечне интелигенције.
Извор: www.dobrarec.rs