У већини школа у Србији родитељи су потпуно искључени из школског живота, иако по закону њихови представници у школском одбору имају велика овлашћења.
Ништа већи утицај на дешавања у школи немају ни савети родитеља, па чак ни у избору агенција за извођење екскурзија, мада их често оптужују да се само тиме баве. Школска пракса и бројна истраживања потврђују да су родитељи и школа на супротним странама, а и сама најава министра просвете Младена Шарчевића да ће се утицај родитеља повећати и да ће оцењивати наставнике изазвала је револт просветних радника. Они оптужују родитеље да се у школи појављују само кад треба да оправдају часове својој деци и да изврше притисак да се поправе оцене.
– Родитељи и школа су пре случајни пролазници него партнери. Резултати истраживања потврђују да се родитељи не осећају као стратешки чинилац у образовању, нити себе виде као некога ко доноси одлуке. То што учествују у раду савета родитеља, који је саветодавно, а не управљачко тело и што имају представнике у школском одбору, део је социјалне игре која стварно и не жели да укључи родитеље у живот школе. Родитељи не доносе релевантне одлуке, нити их неко икад пита за ствари које се тичу квалитета образовања и образовних перспектива њихове деце – каже за Данас Драгица Павловић Бабић, са Института за психологију Филозофског факултета у Београду.
Према њеним речима, родитељи у школу долазе да би им наставници рекли каква су им деца, шта треба да раде са њима, да би им дали лекције, а нико их не пита за мишљење. Павловић Бабић каже да су родитељи спремни за сарадњу, али не знају како да учествују у животу школе. Сматрају да ће своје дете највише заштити и помоћи му тако што неће ићи у школу, јер могу да “навуку” мрзовољну наставника на њега. Мисле да могу да помогну детету да не добије лошу оцену, ако му оправдају часове кад није спремно да одговара или ради контролни, или тако што ће му плаћати приватне часове.
Упоредно истраживање ставова родитеља, спроведено у 10 земаља Југоисточне Европе, показује да су они веома заинтересовани за учешће у школском животу, али да их образовне установе у највећој мери не препознају као партнере. Према резултатима истраживања, аутора Тинде Ковач Церовић, Власте Визек Видовић и Стива Пауел, 70 одсто родитеља никад није добило писану информацију од школе како да помогну детету у учењу или вест о школским активностима. Чак 85 одсто никада није позвано да помогне у настави, а две трећине нису никада добили позив да учествују у ваннаставним активностима.
У школама свих земаља Југоисточне Европе родитељи учествују у доношењу одлука кроз школске одборе, али њихов удео никада није већински. Школски одбори у свим државама укључују и представнике оснивача, а у неким земљама и представнике Министарства просвете (Црна Гора и Македонија), регионалне школске администрације (БиХ) или представнике политичких странака (Хрватска). Други облик учешћа је кроз савете родитеља, који постоје у Албанији, БиХ, Бугарској, Хрватској, Румунији, Србији и Црној Гори, али је њихова улога више саветодавна. Много је мања заступљеност родитеља на националном или регионалном нивоу – само у четири од 10 држава постоје тела у којима су заступљени родитељи, а њихов статус варира.
Истраживање показује да се комуникација са школом углавном одвија на традиционалан начин. Већина родитеља каже да се редовно иде на родитељске састанке, а половина анкетираних никад није била позвана на индивидуални састанак на коме би се расправљало о образовању детета. То је посебно изражено у Молдавији и Србији, док на Косову, у Бугарској и БиХ школе чешће позивају родитеље на индивидуалне састанке, посебно ромских ученика.
Слање периодичних извештаја о напретку детета није универзална пракса у земљама Југоисточне Европе. Трећина анкетираних наводи да такву информацију добија два или три пута годишње, а сваки четврти родитељ – никад.
Финансије и управљање школом су области у којима родитеље најмање питају за мишљење. Чак 75 одсто анкетираних каже да их у току претходне године школа ниједном није питала шта мисле о садржају часова, уџбеницима, оптерећености ученика или домаћим задацима.
Излети важнији од насиља
Школе ретко желе да чују ставове породице и о ваннаставним активностима, здрављу и безбедности ђака, па чак и о насиљу и дисциплини у школи, иако родитељи сматрају да би имали шта да кажу о поменутим темама. Образовне установе су најспремније да чују мишљење родитеља о организацији школских дешавања, као што су излети, славља и слично.
Пише: В. Андрић
Извор: Данас