Велики број грађана, и поред кише која је непрестано падала, пружио је јуче подршку професорима Гимназије „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, који су обуставили наставу на сат времена.
”Плато испред Машинске школе, једне од три школе где су ученици расељени, био је мали да прими све родитеље, бивше ученике и Новосађане који су на овај начин исказали протест против одлука директора Радивоја П. Стојковића, које воде ка гашењу Јовине гимназије.” – наводи се у саопштењу које су медијима послали родитељи ученика ове школе.
Присутнима се прво обратила професорка Ромина Францер, која је истакла да професори по садашњем распореду проводе по цео дан у школи, а да се последњи час завршава у 20:55, да распоред крши све педагошке принципе и да његов творац није водио рачуна о томе да учесници у настави треба да имају време за учење, време за припрему наставе, време за слободне активности и време за обичан живот. Францер је рекла да професори захтевају нови распоред достојан једног људског бића, седницу наставничког већа, које није одржано од новембра прошле године, као и признавање њиховог синдиката, на шта је управа до сада реаговала третманом тишине. Она је своје излагање завршила речима: „Најважнија ствар је да без Јовине гимназије нисмо остали само ми, остао је и Нови Сад, а у његовом срцу рупа величине свемира.“
Некадашња ученица Јовине гимназије Нинослава Гајић се подсетила времена када је била ђак: „Јовина није била само школа. Била је простор у којем је могло да се дише знање, да се открива, да се расте. Зидови су памтили гласове генерација, а библиотека мирисала је на чежњу за знањем. Имали смо професоре који су нас гледали као бића са потенцијалом, а не само као број у дневнику. А онда су, један по један, ти људи почели да нестају. Не зато што су желели. Не зато што нису више знали да подучавају. Већ зато што им није пружена прилика да остану. Нису им продужени уговори. И то боли. Јер ти професори нису били само преносиоци знања. Они су били душа ове школе. И када њих нема школа више није иста.“
Нинослава је рекла да се сећа и свог учешћа у хору гимназије, који се са такмичења увек враћао са наградама, али пре свега осећаја припадности, заједништва и радости. Додала је да сада свега тога нема, да ученици нису више у тој школи, да су расејани по туђим зградама, да нема многих часова, али ни многих сарадника, а да одговорност за све то сноси искључиво директор гимназије.
Испред родитеља окупљенима се обратила Душка Перовић-Цицмил: „Ми не тражимо пуно, ми тражимо само да Јовина гимназија нормално функционише, ми тражимо да се наставни процес одвија нормално.“ Она је рекла да је неопходно да се ученици врате у зграду Јовине гимназије и да се ангажују сарадници са факултети који су до сада били ангажовани, како би се настава редовно одвијала. Перовић-Цицмил је, на крају, уз сузе истакла: „Деца која су уписала Јовину гимназију су деца која су жељна знања, деца која су постигла велике успехе на међународним такмичењима, деца којима је то знање сада ускраћено. Захтевамо да се ови проблеми хитно реше, како би могли да надокнаде пропуштено. Ови ђаци не заслужују да буду ускраћени за знање, ови ђаци заслужују да буду још једна генерација успешних ученика Јовине гимназије. “