Veliki broj građana, i pored kiše koja je neprestano padala, pružio je juče podršku profesorima Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, koji su obustavili nastavu na sat vremena.
”Plato ispred Mašinske škole, jedne od tri škole gde su učenici raseljeni, bio je mali da primi sve roditelje, bivše učenike i Novosađane koji su na ovaj način iskazali protest protiv odluka direktora Radivoja P. Stojkovića, koje vode ka gašenju Jovine gimnazije.” – navodi se u saopštenju koje su medijima poslali roditelji učenika ove škole.
Prisutnima se prvo obratila profesorka Romina Francer, koja je istakla da profesori po sadašnjem rasporedu provode po ceo dan u školi, a da se poslednji čas završava u 20:55, da raspored krši sve pedagoške principe i da njegov tvorac nije vodio računa o tome da učesnici u nastavi treba da imaju vreme za učenje, vreme za pripremu nastave, vreme za slobodne aktivnosti i vreme za običan život. Francer je rekla da profesori zahtevaju novi raspored dostojan jednog ljudskog bića, sednicu nastavničkog veća, koje nije održano od novembra prošle godine, kao i priznavanje njihovog sindikata, na šta je uprava do sada reagovala tretmanom tišine. Ona je svoje izlaganje završila rečima: „Najvažnija stvar je da bez Jovine gimnazije nismo ostali samo mi, ostao je i Novi Sad, a u njegovom srcu rupa veličine svemira.“
Nekadašnja učenica Jovine gimnazije Ninoslava Gajić se podsetila vremena kada je bila đak: „Jovina nije bila samo škola. Bila je prostor u kojem je moglo da se diše znanje, da se otkriva, da se raste. Zidovi su pamtili glasove generacija, a biblioteka mirisala je na čežnju za znanjem. Imali smo profesore koji su nas gledali kao bića sa potencijalom, a ne samo kao broj u dnevniku. A onda su, jedan po jedan, ti ljudi počeli da nestaju. Ne zato što su želeli. Ne zato što nisu više znali da podučavaju. Već zato što im nije pružena prilika da ostanu. Nisu im produženi ugovori. I to boli. Jer ti profesori nisu bili samo prenosioci znanja. Oni su bili duša ove škole. I kada njih nema škola više nije ista.“
Ninoslava je rekla da se seća i svog učešća u horu gimnazije, koji se sa takmičenja uvek vraćao sa nagradama, ali pre svega osećaja pripadnosti, zajedništva i radosti. Dodala je da sada svega toga nema, da učenici nisu više u toj školi, da su rasejani po tuđim zgradama, da nema mnogih časova, ali ni mnogih saradnika, a da odgovornost za sve to snosi isključivo direktor gimnazije.
Ispred roditelja okupljenima se obratila Duška Perović-Cicmil: „Mi ne tražimo puno, mi tražimo samo da Jovina gimnazija normalno funkcioniše, mi tražimo da se nastavni proces odvija normalno.“ Ona je rekla da je neophodno da se učenici vrate u zgradu Jovine gimnazije i da se angažuju saradnici sa fakulteti koji su do sada bili angažovani, kako bi se nastava redovno odvijala. Perović-Cicmil je, na kraju, uz suze istakla: „Deca koja su upisala Jovinu gimnaziju su deca koja su željna znanja, deca koja su postigla velike uspehe na međunarodnim takmičenjima, deca kojima je to znanje sada uskraćeno. Zahtevamo da se ovi problemi hitno reše, kako bi mogli da nadoknade propušteno. Ovi đaci ne zaslužuju da budu uskraćeni za znanje, ovi đaci zaslužuju da budu još jedna generacija uspešnih učenika Jovine gimnazije. “