Roditelji koji nikad ne kažu: “Izvini”

oktobar 3, 2023

Neki roditelji svojoj deci NIKAD ne govore izvini. Čak ni onda kad ta deca odrastu. Ovo je višestruko loše iz prostog razloga što roditelji greše. A te greške, ukoliko se ne priznaju i ne objasne, polako i neprimetno kvare odnos i komunikaciju između roditelja i deteta. Zato što, ako ste prema nekom bili nepravedni, jedini način da se stvari izglade jeste da ponudite izvinjenje. Tako je u svakom odnosu, a onaj između deteta i roditelja nije izuzetak.

Foto: Canva

A svaki roditelj, pa čak i onaj koji se nikad ne izvinjava, voleo bi da sa svojim detetom ima dobar odnos. Pa zašto, onda, ne žele da učine tako malo, da bi to i ostvarili?

Neka deca roditelja koji se nikad ne izvinjavaju opisuju te iste roditelje kao narcističke tipove koji se ne izvinjavaju gotovo nikad, nikom. Ali, problem sa neizvinjavanjem detetu, posebno onda kada je očigledno da ste pogrešili, daleko je rašireniji i češći od narcizma. Šta je, onda, uzrok?

Pa, verovatno ima malo i veze sa socijalnom hijerarhijom. Razmotrite, recimo, situaciju u kojoj zaposleni u nekoj firmi kasni na sastanak sa svojim nadređenim. Od njega će se, sigurno, očekivati da se izvini, možda čak i da ponudi nekakvo objašnjenje. A ako šef zakasni? Može izabrati da ne kaže ni reč o tome. I to će se, uglavnom, smatrati normalnim.

Neki roditelji, možda, svoju ulogu u porodici izjednačavaju sa ulogom direktora u nekom preduzeću.

Drugi veruju da su sebi kupili moralni imunitet samim tim što hrane i oblače decu. Da to znači da oni ne moraju da traže oproštaj za svoje greške.

Franc Kafka u svom delu “Pismo mom ocu” otkriva da je njegov otac gajio baš ovakav stav.

Za tebe, stvari su stajale ovako: naporno si radio čitavog života za svoju decu, naročito za mene. A kao rezultat toga, ja sam “živeo kao grof”, imao slobodu da studiram šta god želim i znao da ću sigurno imati sledeći obrok. Pa zato nisam imao razloga da brinem ni o čemu… – pisao je Kafka.

Ali, ono što takvi roditelji zaboravljaju jeste da roditelj može biti veoma široke ruke prema svojoj deci, a da ih opet, bez obzira na to, jako povredi. Ponekad, ista osoba koja bi trebalo da nam bude zahvalna, od nas zaslužuje i treba da dobije i izvinjenje. Ukratko, ne možete ničim sebi kupiti pravo da ne priznate grešku i izvinite se, bilo u krugu porodice ili na nekom drugom mestu.

Još jedna stvar koju pojedini roditelji pogrešno shvataju je i postavljanje pravila u kući. Postoje oni roditelji koji veruju da imaju “vrhovnu vlast” i da im ona omogućava da smišljaju i sprovode pravila, ali da ta pravila za njih – ne važe. Kako piše Kafka, njegov otac je i to radio. Postavio je pravila ponašanja za stolom kojih se sam nije pridržavao:

Nije nam bilo dozvoljeno da puckamo prste, ti si to radio. Nismo smeli da srčemo čorbu, ti jesi. Hleb se morao seći ravno, nožem. Osim ako ti poželiš da otkineš komad. Onda nije bilo važno. Morali smo strogo da pazimo da nam mrvice ne padaju oko stola, pa ih je na kraju uvek bilo najviše pored tvoje stolice. 

Problem sa ovakvim duplim standardima koji su prisutni u mnogim balkanskim porodicama jeste što to, hteli roditelji da priznaju ili ne, stvar jednu nezdravu porodičnu dinamiku koja se zasniva na strahu.

Ponekad, roditelji su vrlo svesni svoje greške i možda će čak odlučiti i da je priznaju. Ali ne svom detetu. Jedna poznanica tako je meni rekla da je, kad je bila mlada majka, radila stvari za koje veruje da su traumatizovale njenog (sada odraslog) sina. Poznajem je dovoljno da znam da veoma voli svoju decu, ali, kada treba priznati krivicu, nije spremna da kaže “izvini”.

A deca tih roditelja? Pa, neki od njih odluče da ignorišu taj obrazac ponašanja ili da ga pripišu ličnosti roditelja (ona je takva). Naravno, zavisi od situacija koje su se dešavale kroz odrastanje.

Drugi sa sobom nose traumu. Ne traže izvinjenje, iako im je potrebno. Možda će pričati o tome sa drugim ljudima, ali njihovo razumevanje, iako može pomoći, ne može popraviti odnos s roditeljem.

I na kraju, vratila bih se na priču o ženi koja mi je priznala da je prema svom sinu bila nepravedna. Pre nekoliko godina je preminula. Nakon nekog vremena sam njenom sinu ispričala taj naš razgovor. Njegovo iznenađenje kada je čuo šta mi je njegova majka rekla, bilo je očigledno. Kao da je pročitao oproštajno pismo i u njemu izvinjenje svoje majke.

Ona nije ostavila takvo pismo, ali ja ni danas ne mogu da se otmem utisku da je celu priču podelila sa mnom malo da bi taj teret griže savesti skinula sa svojih grudi, a malo nadajući se da ću ja njegov oprost nekako izvojevati umesto nje, jer ona nije mogla da ga zatraži. Mislim da jesam, jer dok sam mu pričala, videla sam da te moje reči na njega deluju kao melem i zatvaraju davno otvorene rane koje nikako nisu mogle da zarastu.

Njegova mama je iskreno i duboko žalila zbog nekih svojih postupaka. Potpuno sam sigurna da bi postupila potpuno drugačije da je dobila drugu šansu. I tu, baš tu možemo potražiti nadu.

Dok neki roditelji veruju da su u toj ulozi bezgrešni, drugi znaju kada su i kako povredili svoju decu. Ali ne mogu da izgovore tu jednu, jednostavnu reč. Oprosti. Možda će živeti sa krivicom koja će ih izjedati, ali opet neće reći ništa.

Neki roditelji nikad neće reći izvini. A misliće to. I osećaće celim svojim bićem.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama