Ми желимо да ваша деца успеју, баш као и ви. Када нарушавате наш ауторитет пред њима, то не само да нас узнемирава, него морамо да радимо још више како бисмо стекли њихово поштовање.
Недавно сам изишла из школе плачући након родитељског састанка. Али, није ме ученик довео до суза, него његова мајка.
Управо сам завршила свој говор о томе како постати оно што желиш, када се огласила мама једне моје ученице: „Моја ћерка не може да ради због тога што је ваша учионица прегласна“.
Рекла ми је како не могу да очекујем да ће се њена ћерка више посветити свом школском раду ако не побољшам управљање учионицом. „Ви би требало да контролишете свој разред“, рекла је. „Како можете очекивати добре оцене ако се ваши ученици понашају како им се прохте?“
Значи, према њеним речима, слабији успех њене ћерке није зато што игнорише моје савете? Или зато што ми се смеје у лице када поставим задатке? И то нема никакве везе са свим лекцијама које је пропустила? Једном је пљунула на под при уласку у учионицу. Након што сам је замолила да обрише за собом, почела је да виче.
Уверавала сам мајку да ми је атмосфера у учионици приоритет и да следим школску политику и правила понашања. „Није реч о правилима понашања, него о контролисању понашања“, узвратила је она. Драги родитељу, то је једна те иста ствар – мене обавезује та политика.
„Вама је потребна присутност“, наставила је.
„Слободно посетите моје предавање кад год желите“, одговорила сам. „Сигурна сам да ће вас то разрешити бриге. Ви и сви други добродошли сте у било које време.“
„Није мој посао да вас проверавам“, рекла је. „Осим тога, очигледно је да ви имате проблем с мојим дететом и ја нисам сигурна да би ви уопште требало да је поудчавате.“
У том тренутку моје опције су биле да плачем, преврнем очима или припремим план за промену. Урадила сам ово треће.
Организовала сам:
-
промену распореда седења
-
консултације с другим учитељем
-
поставила сам специфичне циљеве учења за ову ученицу и
-
задала додатни рад код куће који ће јој омогућити да надокнади пропуштено.
Након још једног неспоразума и питања зашто њена ћерка мора да ради сав тај додатни посао, ја сам јој пружила руку и отишла.
Иако смо се уљудно разишле, била сам тужна. Свесна сам одговорности према ученицима, али када радите тако напорно и када вам ипак кажу да нисте довољно добри, непотребна сумња вероватно ће вас копкати.
Чињеница је да већина моћи коју учитељ има долази од родитеља, стога када родитељи причају тако с учитељем, то потпуно нарушава његов ауторитет. Не могу с дететом ништа без благослова његових родитеља, а ако маме и тате имају неки проблем с нама учитељима, челници школе ће урадити готово било шта да би удовољили родитељима. Један од проблема је и то што сам релативно млада, а тинејџери деле све људе на 20-годишњаке или 60-годишњаке, па онима који траже разлог за недолично понашање ја спадам у категорију „ћути, само си пет минута старија од мене“.
МОЈ ЈЕ ПРИОРИТЕТ ДА УЧЕНИЦИ УЧЕ. Понекад то значи да морам да задржим ученике који су били безобразни према мени да бих поразговарала с њима након лекције, како не бих ометала цео разред током редовне наставе.
НАДАМ СЕ ДА ОВО ПОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ МОЈ ЦИЉ ЈЕДНОСТАВНО ПОМОЋИ У УЧЕЊУ. Нисам ташта или пркосна и не одустајем од односа који сам успоставила с ученицима. Можда је неким родитељима (и ученицима) то знак слабости. Волела бих када би схватили да је реч о нечему сасвим супротном – и помогли би свом детету да и оно схвати.
Узмимо као пример инцидент који се догодио прошле године. Назвала сам родитеља чија је ћерка вербално злостављала учитеља, оштетила школску имовину и уништила ђачку књижицу другог ученика.
Описала сам инциденте и навела учитеље који су им сведочили, али родитељ је одговорио: „То није могло да се деси. Моје дете никад не ради такве ствари.“
Упркос бројним обећањима родитеља, ученица се следећи дан вратила у школу те је, након што сам је замолила да скине свој капут, почела викати како је њен отац рекао да је цела школа против ње.
Тог поподнева назвала сам њеног оца како бисмо поразговарали о том инциденту и он ме је уверио да ће се њено понашање променити. Нисам била изненађена што се њено понашање заправо није побољшало.
Родитељи, када нас поткопавате пред својом децом, они мисле да смо ми лоши учитељи због тога што вам верују.
Мрско ми је да вас контактирам како би вас обавестила о нечему не баш пријатном безаним за ваше дете, због тога што не желим опет да будем на тапети. Ипак, урадићу то, јер је то мој посао.
Ако желите да попричате са мном у школи, олакшаћу вам бриге јер желим да помогнем. Ниједан учитељ не мисли да је савршен у свом послу, али непрестано покушавамо да се побољшамо. Проводимо сате проматрајући друге учитеље да бисмо учили од њих. Читамо књиге у потрази за новим идејама, размишљамо о томе како да се побољшамо чак и кад легнемо у кревет.
Шта год мислили о нама и нашем раду, ништа добро не може произаћи из тога што нас омаловажавате и рушите нам углед пред својом децом. То им даје прилику да избегну и извуку се из својих одговорности, а то значи да ја морам да радим још напорније како бих стекла њихово поштовање. То време било би боље утрошено на планирање лекција, расправу о садржају лекције, осмишљавање ресурса или сарадњу с вама да бисмо помогли вашој деци.
Учитељи заправо воле децу. Као и ви, ми желимо да она успеју. Наша међусобна сарадња је једини начин да остваримо те резултате. Ми смо на истој страни.
Извор: Школски портал / The Guardian