Фаворизовање дечјих права, које им обезбеђује законска регулатива у Србији, умногоме штети породици. Закон тинејџерима омогућава да сами одлучују о многим важним питањима, чак и када је то супротно њиховим интересим
Илустрација Горана Дивца
Обесна и размажена или несрећна? Каква су деца која се бацају по ходницима тржних центара у наступу беса, ударајући рукама о под или излог оближње продавнице? Какви су тинејџери који играју „игрице“ са родитељима, покушавајући да их убеде у очигледну лаж, да их направе лудима, да их исмеју или потцене пред пријатељима, који одбијају да кажу где и са ким излазе, који на свако „учи“ или „обриши прашину“ дрско узвраћају са „нећу“?
И какви су родитељи који то трпе? Немоћни губитници, који су из руку испустили властите малишане, или жртве новог доба? У Енглеској је полиција апеловала на родитеље да их више не зову у помоћ кад деца „полуде“. У Србији то још није случај, али су страховања да би неки од предлога из новог Преднацрта Грађанског законика могли да дају „ветар у леђа“ дечјим правима, науштрб права родитеља.
Према Тањи Папић, логопеду и психотерапеуту под супервизијом, неограничена права нису оно што деца желе:
– Живимо у виртуелном, купопродајном свету, где је систем окренут ка материјалним стварима. Реченице родитеља које често чујемо су: „Купићу ти ако будеш добар“, или „Ако не будеш вриштао у продавници, купићу ти сладолед“. Куповина је постала средство за успостављање односа родитељ-дете.
Родитељи су принуђени да раде до бесвести и осећају кривицу јер не проводе довољно времена са децом. Из кривице се рађа осећај немоћи. Дете, пак, има базичну потребу за нежношћу и пажњом. Када не успева да задовољи ту потребу, постаје агресивно и тражи од родитеља још материјалног. Гро родитеља нема капацитет да јасно постави границу и каже „не“.
– Родитељи су уплашени да ће забранама фрустрирати дете. Али фрустрација није исто што и траума. Свако дете тражи да му јасно буду постављене границе. Фрустрација може бити позитивна јер дете тако учи и сазрева, вежба да савлађује препреке, а кад их савлада, стиче самопоуздање – каже Папићева.
Родитељи не могу и не треба да чувају дете од тога да не плаче или да не буде тужно, јер га онда нису оспособили за живот. Они су ту да би били родитељи, као што су деца ту да би била деца. Када се улоге замене, ни једни ни други нису срећни. Таква деца израстају у депресивне особе.
Пошто тате и маме не умеју да кажу „не“, јер их гризе савест зато што су презаузети, дете временом почиње са емоционалним уценама – „ако ме волиш, купићеш ми или учинићеш ми“. Ако жеље не задовољи одмах, настаје експлозија љутње. Дете које не може да одложи задовољење и контролише импулсе, несрећно је.
– Родитељ има улогу да оспособи дете за живот, да буде самостално, да поштује туђе и зна своје границе, да се научи емпатији. Уместо да им циљ буде здраво и срећно дете, неки родитељи инсистирају на својој пројекцији, на испољавању дечјих многобројних талената чак и када их нема. Све чешће ми долазе несамостална деца, која са четири године не умеју да се обуку и једу. Нису научена да поштују хијерархију, јер им родитељи дају лажну слику да хијерархије нема – каже Папићева.
Не постоји савршен родитељ, то није занимање без права на грешку, и зато она препоручује татама и мамама да се опусте и једноставно воле своју децу.
Да ли ће то убудуће бити довољно, пита се Милош Станковић, асистент Правног факултета у Београду. Сумњу му рађа поменути Преднацрт Грађанског законика, који, како каже, уместо да фаворизује породицу као целину, фаворизује сваку њену индивидуу, па кад њихови интереси дођу у колизију, настаје дисхармонија.
Многа непрецизна решења дају огромна права деци, за која она, будући незрела, нису спремна. Као пример, Станковић наводи да су и досадашњим Породичним законом и овим Преднацртом предвиђенe радњe насиља у породици које, због непрецизности формулације, лако могу доћи у колизију са правом и обавезом родитеља на васпитање и образовање детета. Једна од њих је „ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима“, ако би то код детета угрозило спокојство. Тако се поставља питање да ли би родитељи вршили насиље у породици ако би детету ограничили ноћне изласке, контакт с вршњацима који на њега лоше утичу, или приступ местима где се састају верске секте?!?
– Приступ који дете ставља у центар космоса и подрива и биолошку и правну функцију родитеља, српски законодавац нарочито изражава регулишући садржину родитељског права. Супротно свим решењима у упоредном праву, код нас дете са навршених 15 година живота, способно за расуђивање, стиче овлашћење да о многим суштински важним питањима одлучује не само самостално и неограничено, без икаквог преиспитивања његових одлука од стране родитеља, већ и без могућности да се његове одлуке процењују кроз лупу његовог најбољег интереса – констатује Станковић.
Тако оно може самостално да одлучи да ли ће и како одржавати личне односе с родитељем с којим не живи, коју ће средњу школу похађати, којим ће се медицинским интервенцијама подврћи. То значи, констатује Станковић, ако су родитељи разведени, петанестогодишњак може, самостално или наговорен од стране родитеља са којим живи, да одлучи да више не одржава никакав контакт са другим родитељем. Може, под утицајем друштва, да одабере средњу школу која само тренутно одговара његовим жељама, али је испод нивоа његових способности. Избор средње школе чак формално није ограничен ни на школе у истом граду, па строго тумачење закона може да значи да би родитељи морали да удовоље жељи детета које живи у Сенти да иде у школу у Лесковцу!
– Да ли законско решење да петнаестогодишњак може „дати пристанак на предузимање медицинског захвата“ подразумева и да може самостално да одлучи о прекиду трудноће, да врши естетске операције, па чак и да мења пол без потребе да обавести родитеље – пита се Станковић, и констатује да родитељи не могу ефикасно да врше права и дужности, да одговарају за васпитање и образовање детета ако на њихове судбоносне одлуке не могу да утичу, чак и кад су супротне дечјим интересима.
АПСУРДНО ПРАВО
Пошто се у Преднацрту законика тренутак у коме дете стиче право да изабере средњу школу не везује за завршетак основне школе, већ за навршену 15. годину живота, испада да ученици коју су раније кренули у први разред немају право да самостално одлуче о избору средње школе са 14 година. Насупрот њима, они који су понављали разред то право имају.
КОД ДРУГИХ
Хрватским Обитељским законом предвиђено је да у циљу добробити детета, а у складу са његовим узрастом и зрелошћу, родитељи имају право и дужност да надзиру дете у његовом дружењу са другим особама, односно да забране детету млађем од 16 година ноћне изласке без пратње одрасле особе у коју имају поверење. У Француској су родитељи овлашћени да контролишу друштвене везе и пошту своје малолетне деце.
ИЗМЕЂУ 12 И 14 ГОДИНА
Највећи број малолетних, углавном психолошких злостављача, према европским истраживањима, има између 12 и 14 година, а родитељи-жртве у просеку 44. Најчешће су жртве помајке и самохране мајке, које се не усуђују да признају ни себи, а камоли стручним службама, да су жртве. У данашње време посебно је чест облик материјалног искориштавања и уцењивања, па се родитељи у најгорим случајевима чак и задужују да би испунили жеље размажене деце.
Извор: novosti.rs