Kada je reč o roditeljstvu, primetili ste sigurno da je jedna od stvari na kojoj se najviše insistira – doslednost. To kažu i istraživanja i zdrav razum. Jer, ako ste vi sami neodlučni i ne držite se onoga što ste izgovorili, nemate prava da to očekujete od deteta. Dakle, rečenica: „Odmah da si otišao u krevet, inače sutra nema crtanih filmova“ je pogrešna na nekoliko nivoa. Ali ako ste to već izgovorili, pa sutra ipak pustite crtani, dete ima prava da vam ne veruje. Osim toga, brojna istraživanja su pokazala da je doslednost neophodna da bi se dete osećalo sigurno u sredini u kojoj odrasta. Jer ako su roditelji stabilni i čvrsti u onome što govore, dete će biti svesno da odrasta u sredini koja stoji čvrsto na nogama i da će moći da se osloni na roditelje.
Ipak, da li je doslednost neophodna u 100% slučajeva i mogu li roditelji ponekad jednostavno biti ljudska bića ili moraju biti nepogrešivi?
Roditelji, jednu stvar morate znati. Doslednost nije sinonim za nepogrešivost. Dosledan roditelj nije onaj koji je dosledan do perfekcije, koji nikad, baš nikad ne odstupa od onoga što je rekao.
Mama koja PONEKAD popusti da bi sačuvala svoj zdrav razum ili tata koji S VREMENA NA VREME reši da ne bije svaku bitku nisu nedosledni roditelji. Jasno je svima da deca bolje sarađuju kada odrasli govore ono što misle i misle ono što govore. Ali to nikako ne znači da ti isti odrasli ne smeju nikad, baš nikad da promene mišljenje, inače će upropastiti svoju decu. Drugim rečima, ako osećate da morate da popustite, dve stvari su važne. Prva je da to ne radite često, a druga da to nikako ne predstavite kao „predaju“. Neka to bude vaša odluka, umesto da dete misli da je popuštanje rezultat njegovih pritisaka ili suza.
Kako možemo da znamo kad je u redu da popustimo?
Nikako. Ili bar, ne postoji siguran znak ili pokazatelj koji će nam reći da je baš u toj situaciji potpuno u redu popustiti. Ono što znamo jeste da je održavanje doslednosti svakako važno, ali i da postoje momenti, koje možemo sami da osetimo, kada popuštanje donosi više koristi nego štete.
Evo jednog primera. Nedavno, moj trogodišnjak pozvao me je u pola noći, tražeći čašu vode. Otišla sam da mu donesem, ali je voda bila u čaši sa Elzinim likom (možete da zamislite koliko sam u 3 sata izjutra bila koncentrisana na biranje čaše) i on je kroz histeriju odbio da pije vodu iz čaše za devojčice, tražeći drugu. Rekla sam da ne želim da menjam čašu i da pije iz ove koju sam donela. Bila sam odlučna da ostanem dosledna. A onda je krenuo napad plača, praćen vrištanjem, u polusnu, a ja sam već videla kako budi i svoju sestru i pola zgrade.
Videla sam i sve obaveze koje me čekaju sutra, a koje ću teško ispratiti ako se sad svi razbudimo. I popustila sam. Ali to nije ni izgledalo ni zvučalo kao popuštanje. I u tome je sva mudrost. Dakle, ne smete reći „Ti si nemoguć!“ ili „Ja s tobom ne mogu da izađem na kraj!“ i onda posle te rečenice doneti vodu u drugoj čaši. Kad sam odlučila da ne želim da bijem ovu bitku, rekla sam sledeće: „U redu. Predomislila sam se. Doneću ti vodu u drugoj čaši zato što mi je važno da oboje što pre nastavimo da spavamo.“
Šta onda treba da kažemo kad popuštamo?
Dakle, svaki put kada odlučite da ne želite da bijete bitku (a to, ponavljamo, ne sme biti svakodnevna pojava), treba da budete jasni i date do znanja da je to vaša odluka, a da nije detetova histerija ono što ga je dovelo do toga da dobije ono što hoće. Dakle: „Odlučio sam da se predomislim, zato što…“ je mnogo bolje od „Dobro, doneću ti tu drugu čašu samo da si prestao da se dereš!“
Povezanost roditelj-dete uvek je na prvom mestu
Ne samo da je jednostavno nemoguće nikad ne popustiti ako ste roditelj, nego nije ni dobro. To šalje poruku detetu da ne postoji način niti šansa da ono nešto promeni, vama oduzima mnogo energije, a šteti i vašoj vezi.
Dakle, dve stvari su bitne – prva da birate bitke koje su vam važne, a druga da, ako već osećate da morate da popustite, to bude VAŠA odluka.
Priredila: A. Cvjetić