Većina roditelja želi da svoje dete vaspita tako da ono izraste u samostalnu i odgovornu odraslu osobu. Oni odgajaju decu u skladu sa svojim predstavama o vaspitanju. Iako svi roditelji imaju dobre namere i sličan cilj, njihove predstave o vaspitanju se veoma razlikuju. Iz tih različitih predstava, proističu različiti vaspitni postupci. Kako decu ne vaspitavaju roditeljske namere, već roditeljski postupci, kada deca odrastu vide se različiti rezultati različitih načina vaspitanja.
Neki roditelji su zadovoljni „rezultatom” neki nisu. Među ovim nezadovoljnim roditeljima najlakše je onima koji veruju da je sve stvar genetike, to jest da bi dete izraslo upravo u takvu ličnost u kakvu je izraslo bez obzira na to kako bi ga oni vaspitavali. I dok su „genetičari” oslobođeni odgovornosti za loš „rezultat”, drugi roditelji se osećaju odgovornima za nepovoljan ishod. Smatrajući da su pogrešili u vaspitanju osećaju se krivima, doživljavajući „roditeljsku krivicu”.
Gde smo pogrešili
Ovo naknadno saznanje ih motiviše da promene pristup, ali kako je njihovo dete već odraslo, u velikoj meri je postalo otporno na vaspitne „zahvate” svojih roditelja. Tada ove roditelje koji su naknadno „progledali” sa jedne strane muči snažna roditeljska krivica, a sa druge osećanje nemoći.
Dok je jednima kristalno jasno šta je trebalo da urade, a nisu, ili šta nije trebalo da rade, a jesu, druge roditelje muči pitanje: „Gde sam pogrešio?”.
Često roditelji koji su kao mama i tata imali različite pristupe vaspitanju i zbog toga se svađali ili možda čak i razveli, nastavljaju igru međusobnog optuživanja u stilu: „Jesam li ti onda govorio/govorila?”. Njihova psihološka dobit je u tome da izbegavaju sopstveno osećanje krivice jer odgovornost i krivicu za nepovoljni „rezultat” svaljuju na onog drugog roditelja. To je nastavak psihološke igre koju je mnogo godina ranije označavala rečenica: „Je li vidiš šta je uradio tvoj sin/kćerka?”.
Roditeljsko osećanje krivice je zasnovano na ideji da postoji direktna uzročno-posledična veza između njihovog načina vaspitanja i odrasle ličnosti deteta. U stvarnosti ta veza ne postoji. Roditeljski uticaj na dete jeste veoma važan, ali nije niti jedini niti presudan uticaj. U stvarnosti se dete nalazi u komunikacijskom polju u kome je okruženo drugim njemu važnim osobama. Sve one, bilo da su odrasle (bake i deke, rođaci, vaspitači, učitelji, nastavnici, treneri, susedi…) bilo da su vršnjaci (braća i sestre, deca iz susedstva, vrtića, škole, kluba…), takođe vrše uticaj na dete. Neki od ovih uticaja su pozitivni, a neki su negativni. Ni njih ne treba shvatiti kao uzrok detetovog ponašanja, već samo kao uticaje jer je presudno kako dete tumači te uticaje i koliku im važnost pridaje. Sve ovo čini jednu matricu tekućih uticaja na dete koji ga vaspitavaju ili „vaspitavaju”.
Nije zanemarljiv ni uzrast deteta. Po pravilu je roditeljski uticaj veoma važan u predškolskom uzrastu, da bi kasnije i drugi uticaji postali isto tako važni, dok je u periodu puberteta i adolescencije uticaj vršnjaka često detetu važniji od roditeljskih uticaja.
Nemoguće ispraviti prošlost
Osećanje krivice se javlja onda kada ljudi sami ocene da su nešto pogrešno uradili i da je nastala neka negativna posledica. To osećanje ih motiviše da promene ponašanje, da počnu da se ponašaju na ispravan način i da isprave negativnu posledicu.
Međutim, roditeljska krivica se odnosi na ponašanje koje se odvijalo u dalekoj prošlosti, i koje nije moguće ispraviti. Zato je roditeljska krivica neproduktivno i iracionalno osećanje.
Šta onda učiniti? Prihvatiti da je dete odraslo i da je samim tim ono odgovorno za svoje postupke u sadašnjosti. Usmeriti se na probleme koji su „ovde i sada”, nuditi pomoć ali ne proganjati. Biti podrška, naročito onda kada odraslo dete zatraži pomoć za problem koji ima.
Autor: Zoran Milivojević
Izvor: Politika