Васпитни ставови односе се на врсту приступа који родитељ развија према детету, према његовом развоју, одрастању, социјализацији, па и формирању сопствених ставова детета о себи и свету око себе. На основу васпитних ставова формира се васпитни стил. У овом тексту ћемо се фокусирати на ставове који се негативно одражавају на васпитни стил па тако и на сам развој детета.
Престроги родитељи захтевају да се дете беспоговорно прилагођава њиховим крутим правилима и не постоји толеранција ни за безазлене дечје несташлуке. Узроци њихових васпитних ставова леже најчешће у незадовољству сопственим животом и постигнућем, неостварености у различитим доменима, одржавању васпитних ставова какве су неговали њихови родитељи. Односи у оваквој породици су обојени неповерењем, конфликти и придике (,,држање предавања’’) су свакодневна појава, а деца живе у сталном страху од критике и казне.
Пребрижни родитељи су склони томе да пренаглашавају своју родитељску улогу и често занемарују све остале аспекте свог живота. Стално су забринути и заштитнички настројени према детету које доживљавају као беспомоћно и неспособно, без увида у дугорочне последице таквог става. Дете живи ,,под стакленим звоном’’ – нема кућних обавеза, родитељи уче заједно са дететом и у старијим разредима, решавају му задатке, пишу саставе. Ако добије лошу оцену родитељи заузимају став да је крив наставник; ако дође до неког конфликта са вршњацима заузимају став да њихово дете никад није криво. Дете постаје превише опрезно, плашљиво, несамостално и несигурно у своје могућности.
Попустљиви родитељи, уз различита оправдања и изговоре, дају детету слободу да ради шта жели и добије све што хоће. Узрок оваквог васпитног става је често уверење ,,не желим да гњавим своје дете као што су мене моји родитељи гњавили’’. У оваквој атмосфери, дете иде све даље и даље са својим несташлуцима како би тестирало родитељске границе. Развија се у размажену и егоцентричну особу, склону агресивним реакцијама када дође у ситуацију да не може да добије оно што жели. Са поласком у школу долази до изражене фрустрације услед захтеване дисциплине и обавеза. У адолесценцији, често долази до замене улога па овакво дете ,,васпитава родитеље’’ према својим потребама.
Незаинтересовани родитељи дете доживљавају као терет, а комуникација је сведена на минимум. Недостатак љубави, топлине и бриге дете јако тешко доживљава што доводи до дугорочних психофизичких последица. Дете је, заправо, запостављено па развија неповерење и у себе и у свет око себе. На различите друштвено неприхватљиве облике понашања покушава да на себе скрене пажњу која му базично недостаје, како вршњака и околине, тако и родитеља. Иако је у тим случајевима пажња негативна и своди се на кажњавање, дете доживљава да је на неки начин битно. Неканалисана агресија је заправо једини начин на који дете хладних, незаинтересованих родитеља зна да покаже своју глад за љубављу.
Недоследни родитељи су они родитељи који не могу да се усагласе у вези са начином васпитања детета. На пример, мајка детету не дозвољава да више сати дневно гледа у телефон, док отац, када је сам са дететом, то дозвољава; мајка негује став да је потребно да дете уради домаћи задатак и научи све сто је потребно за сутрашњи дан чим дође из школе, док му отац дозвољава да прво одгледа цртани, одигра игрицу, па домаћи уради тек пред спавање, ако стигне. Уколико се родитељи не усагласе, дете ће бити збуњено, неће знати шта сме, а шта не сме, и увек ће развијати већи степен блискости са попустљивијим родитељем. Попустљивост ће изједначавати са љубављу, а постављање граница са недостатком привржености.
Презапослени родитељи никада немају времена да се посвете детету због своје каријере. Ретко проводе квалитетно заједничко време са дететом, и увек су у журби. Када дођу с посла уморни и нервозни, неки дететов ситан несташлук може бити окидач за престрогу казну, или, с друге стране, могу му допустити нешто што је иначе забрањено јер ,,немају ни времена ни снаге да се расправљају’’. Како би се искупили, дете обасипају поклонима и новцем. Дете постаје површно, суштински неиспуњено и несигурно, стално се преиспитујући да ли је вољено. Такође, и деца презапослених родитеља, могу на различите неадекватне начине почети да привлаче родитељску пажњу.
Преамбициозни родитељи су склони томе да бројним ваннаставним активностима оптерећују и гуше дете, са циљем да њихово дете буде ,,дете за пример’’ коме ће се други дивити. Различитим захтевима који често нису у складу са дететовим жељама, могућностима и способностима теже да остварују своје неостварене амбиције. Имају изражену црту непродуктивног перфекционизма коју преносе и на дете. Дете постаје несигурно и почиње да сумња у властите способности и потенцијале када не успе да задовољи родитељске критеријуме, што је често праћено оштрим критикама и изазивањем осећаја кривице код детета.
Неуротични родитељи имају тешкоће у контролисању својих емоција пред децом, нарочито беса, напетости и нервозе. Окидач за бурне реакције може бити дечји несташлук, али и нагомилани стрес који се, безразложно, испољи ка детету. Овакве родитеље све јако лако ,,избаци из такта’’, а дете то доживљава као њихову патњу и осећа се кривим. У таквој атмосфери, и само дете расте у нервозну, експлозивну особу.
Најчешћи облици неприлагођеног понашања који проистичу из дисфункционалних васпитних ставова јесу агресивно и пркосно понашање, лењост, љубомора, размаженост, лагање, али не треба занемарити ни понашања која су мање упадљива – застрашеност, затвореност, повученост, несигурност, анксиозност . Да би се дете развијало у правцу зреле личности, потребно је да буде испуњена његова базична потреба за љубављу, блискошћу и сигурношћу, као и за развојем самоконтроле. То значи да је неопходно да породица, као примарни фактор социјализације, обавља своју васпитну улогу на адекватан начин.
Аутор: мр Анђела Златковић, дипл. дефектолог – специјални педагог, Ваш психолог тим