Сећам се да ми је као девојчици омиљени сок био Кока-Кола… и мојој најбољој другарици, и њеном брату и мојој сестри и цееелој екипи. И сећам се родитељске борбе да нас заштите од “тог отрова”. Тако је редовно коцка шећера завршавала у чаши, па онда чекамо да шећер избаци соду (јер, јелте, сода је највеће зло у том соку и од тога боли грло) па онда уживамо у слатком напитку.
Прошло је пуно времена док сам схватила да је шећер најопаснији састојак Кока-Коле. Да је управо тај шећер који родитељи додају у жељи да заштите дете, заправо отров. Они то наравно раде из незнања, страха, потребе да штите од свега. Родитељска брига често заслепи, па оно што видимо као проблем, заправо и није.
Ако узмемо овај пример, хладан газиран сок свакако може довести до прехладе грла, која је одмах видљива. Ту је узрок, ту је и последица. Међутим, шећер који дете пије као НАШ додатак соку, дугорочно гледано, може довести до дијабетеса или ко зна чега још… али то је оно што се не види, не испољава одмах, и засигурно ниједном родитељу не би пало на памет да своје дете шаље равно у болест.
Исто је са васпитањем.
У жељи да дете заштитимо од ситних, свакодневних опасности које се врло лако „прележе“, ми га често несвесно гурамо у много већи проблем.
Склањањем сваког каменчића испред њега и стварањем савршене стазе заштитићемо га од пада и од страха да може пасти (јер то није искусило). Научиће да вози. И возиће сигурно…. док ми идемо испред њега. Али шта када се склонимо? Шта ако већ буде искусан возач (по глаткој стази) када први пут налети на камен који је ту залутао, или га је неко намерно бацио? Биће неспреман…. и пашће, право на фацу.
Хајде да изгрдимо власника пса, јер је његов везан пас залајао на наше дете. Хајде да никако не објаснимо детету да пси лају. Лакше је да кажемо власнику да објасни псу да не лаје. Јер то плаши наше дете. Јер дете се плаши пса. Јер га никад није додирнуло. За сваки случај. Животиња је непредвидива. Може и да уједе. Дете не зна зашто се плаши пса. Ми смо му рекли да је боље да му не прилази. Опет, за сваки случај. Хајде и да се надамо да дете на путу од школе до куће неће срести неког пса, залуталог, без власника.
Можда и да му прећутимо да немамо довољно новца за обећани бицикл овог месеца. Свакако није завршио разред одличан. Можда да кажемо да је због тога. Да опет пребацимо кривицу. Хајде и да се никад не посвађамо, дете не сме чути да мама и тата расправљају. Или да се свађамо сваки дан, пред њим и останемо у браку, због њега. Важно је да му родитељи буду заједно, да будемо породица. По сваку цену. Боље и дисфункционална него никаква, зар не?
Не мора ни домаћи задатак радити, ми ћемо помоћи. Реално је још мали, биће времена за учење. Не мора сам ни играчке сложити, за ким ћемо ми да слажемо ако не за њим. Научио је и да опсује, то није у реду, треба га критиковати… али како када толико слатко звучи да то једноставно морамо свима препричати. Не знамо ми као он, “хајде понови што смо се данас љутили, шта си оно рекао?”. Сви се смеју.
Нема радне навике, псује, тражи оно што не можемо да приуштимо (или што му не припада), не поштује никог, несамосталан је, неодговоран, одбачен, нема пријатеље, уплашен, тужан, поводљив… Слажем се, рецепт не постоји, али можда да ипак пажљиво прочитамо нутритивну таблицу пре него што додамо шећер.
Аутор: Наташа Грбовић, педагог развојног центра Фактор из Новог Сада