Они људи који свет мењају само тиме што јесу, својим речима, енергијом, осмехом, талентом, истински су генији и највеће богатство које нам је дато. Они су разлог што се овај свет још држи и што је добро у њему и даље много снажније од похлепе, а љубав још увек највећи покретач. То је зато што ширећи своју љубав, они је умножавају попут заразе. А још већи постају својом скромношћу, ненаметљивошћу и покушајем да и даље остану обични људи. Иако то заправо више никад не могу бити.
Један од таквих људи, који је засигурно велики и важан део живота свих нас, синоћ је прославио пуних 65 година свог књижевног рада. Писао је (а пише и даље) неуморно, за децу и одрасле. Већ пуних 65 година он шири осмехе и љубав, а чува врлину коју је најтеже сачувати кад постанеш славан. А то је скромност.
Наш највећи живи дечји писац, онај чије песмице рецитује свако дете – велики Чика Ршум, јуче је обележио важан јубилеј.
У просторијама школе која носи његово име, ОШ „Љубивоје Ршумовић“ Сопот Хил, Ршум је синоћ окупио своје пријатеље и породицу и прославио пуних 65 година откако неуморно пише.
На прослави су говорили, између осталих, академик Матија Бећковић, Урош Петровић и наравно, сам Ршум.
– Ршум је мој млађи вршњак, скоро па земљак. Он је у Београд дошао из Ужица, а ја из Ваљева. Срели смо се на факултету на ком је он дипломирао, а ја студирао. Био је леп, стасит, ведар, бистар, Златиборац, плавушан. Док је писао озбиљну поезију, био је голобрад и безбрижан, а кад је почео да пише за децу, намргодио се и преко ноћи пустио бркове, какве се међу песницима нико није усудио да носи – после Вука Караџића – рекао је шаљиво, у свом стилу, Матија Бећковић, па наставио:
– Док је писао љубавне сонете био је Љубивоје из Љубиша, а као дечји песник постао је Ршум. Звали су га и мргуд. А кад је почео да води емисију за децу на телевизији и дошао до велике популарности и славе – још више се намргодио. По томе се видело да има себе и да се никад не додворава. Не знам никога, осим Љубивоја Ршумовића, ко је написао више књига него што има година живота. Само је штета што није почео још и раније.
И не знам да ли је он могао више постићи, али сам ја сигурно могао о њему више рећи у овој пријатељској здравици коју подижем данас. Али, од онога који говори, и ово је – таман. – закључио је велики Ршумов пријатељ и академик Матија Бећковић.
Иако у својој 85. години, и даље ведар и неуморан, жељан деце и дружења с њима, Ршум је са Урошем Петровићем осмислио програм кампа за децу под називом „Академија, идем и ја“, који се одржава управо у просторијама основне школе у Сопоту која носи његово име. О самом кампу смо већ писали, прочитајте ОВДЕ.
Говорећи о свом колеги и пријатељу, Урош Петровић је испричао једну анегдоту објаснивши како је то Љубивоје усрећио преко милијарду људи.
– Ово многи не знају. Наиме, када се снимао чувени филм „Валтер брани Сарајево“ сценарио је некако доспео до Љубивоја Ршумовића. Он га је погледао и видео да Валтер на крају губи живот. Љуба се забринуо и инсистирао да се крај измени и да Валтер ипак преживи. Гледали сте филм и знате како се завршава, тако да, Љубивоје, хвала ти у име свих нас и у име преко милијарду Кинеза. – рекао је уз осмех Урош Петровић.
А песник коме је вече и било посвећено, у свом стилу није много говорио, већ је одабрао да се свима који су дошли да с њим прославе овај велики јубилеј, захвали рецитујући неколико својих песама. Изабрао је да, за почетак свог обраћања прочита песму „Бог у мени“.
„Мој стари је, од свога старог
А његов стари, опет, од свога
Слушао један древни налог:
‘У деци треба убити Бога’
Тај налог грозан, ал тањушан
Мој стари није хтео да шаље
Тако је испао непослушан
Па Бог у мени живи и даље.“
И то би, отприлике, било све што треба да знамо о томе шта наш велики песник мисли о деци и батинама.
Док чекамо нове песме, нове кампове и нове Ршумове идеје, захвални смо на свему што нам је за ових 65 година поклонио.