“Е моја субото… е моја кућо… нека… тако ми и треба… све немој, све пусти, мама ће, само ви учите, нека – имаћете кад, кад се удате, кад своју децу будете имале… Е ето ти сад, мислим се, устани, порани, па гледај одакле да кренеш. Ма, то нико ништа не пипа по недељу дана, само дођу, једу, оставе и оду. Знају – има ко ће. Шта, ја немам свој живот, је л’? Немам планова? Ја не би’ да одем негде, да седнем, наручим кафу, гледам у једну тачку? Нееее, није то за мене, шта ће мени шта у овим годинама? Мени субота и не треба. Ионако радим пет дана па што не би’ наставила и викендом, чисто да останем у кондицији.
Гле ово! Све и једна чаша прљава! Све и једна! Пет пута да пију воде, пет би пута нову чашу узели. Не знам само из чега би пили кад потроше све чаше, ваљда из дубоких тањира? Гле ово, све се скорило! Па мајка му стара, ако знате да правите чипкасте резанце, можете и да оперете тигањ за собом! Ма макар да га потопите, да се не скори! Чиме сад да стружем ове презле? Шпахтлом? И шта сам ја вама овде? Собарица? Куварица? За чије бабе здравља ја ово радим?! Чуј – мама, имала сам да учим, пријемни ми је… Па и ја сам имала пријемне па сам знала свој кревет да затегнем ујутро. Нико ми у животу није кревет распремио! Нико, од кад знам за себе! Него, то ти све распуштено колико је тешко! По читав дан само у онај телефон буљи, мозак на отаву, ни бриге ни памети. А ти смисли и шта ће да једу и је л’ имају шта чисто и опеглано, да не иду ко смлате улицом, да те брукају. Шта – што сам нервозна?! Не, него ћу да идем и да певам по кући.
Како то мислиш – ко ме тера? Па шта треба, да чекам да се уцрвамо? Да се ви питате, давно би овуда свашта гмизало. Ништа то вама не смета, ко у пећини да сте расли. Сачувај боже. Па могли сте барем ове празне тетрапаке да баците. Или и то мене чека? Нека, кад сам луда… Ено, Гоца, ко госпођа – има жену, жена дође двапут недељно, поспреми, почисти, а она викендом на нокте, на масажу. Ај’ реци то поново! Шта које? То што си рекла! Да и ја нађем жену, је л’? Па нашла би’ ја да је ово нормална кућа! Жене служе да ти дођу да помогну, оперу прозоре, истресу тепихе… За шта да нађем жену – да ми помогне да спарим чарапе? Има да вам побацам све, да оставим по два пара сваком, па да видим шта ћете! Срам вас и стид било! А вамо ми причате како ме волите!
Волите ви неког другог, мене пустите да живим. Да одморим к’о човек, једном. И види ово! Па кад већ потрошите шампон, коме га чувате? Јесу вам писали кауцију у радњи, па да морате да вратите празну амбалажу, шта? Знаш ли шта сам све нашла у кеси од усисивача? Па није ни чудо што не може јадан да вуче! Кад већ усисавате, можете слободно да се сагнете па да покупите руком шнале и штипаљке а не све фрк – у усисивач! Није вам он ништа згрешио! Шта би да морате метлом!? Овако – имате сав комфор и опет вас мрзи прстом да мрднете. Отац вам склања за вама! Сутра ће да буде – није вас мајка ничему научила…
И кад се већ шминкате, могле би ове тупфере од вате да баците неки пут а не само да их скупљате око лавабоа. Фала богу па нам нико не долази, имали би људи шта и да виде. Две девојке у кући, а оно – лом. Нека, нека, само ви мажите нокте, а мајка ће да чисти за вама. Тако ми и треба кад сам луда… Сигурно ће сутра неко хвала да ми каже, аха. Ево све се поломисте да ми захвалите. Чула сам те, да знаш. То “хвала, мама“ остави за неког другог. Да си хтела да ми захвалиш, могла си стопут до сад. Да ме једном сачека чиста кућа кад дођем. Јеси, спремила си пре месец дана, кад ти је требала хаљина за матуру. Спремате само кад знате да вам нешто треба… Знам ја све…
Није вас стид, другарице доводите у овај лом… па добро, ако већ нећете кућу, бар своје брлоге спремите… Знаш шта сам ти нашла испод кревета? Само од попа браде још нема! То папири од жвака, од чоколаде, празне кутије, бог те пита откад то ту стоји! Оне књиге из петог разреда три године чуваш! Што не узмеш па не продаш оно? Чуј – неће нико. Ниси ни питала. Да ти треба за џепарац, питала би. Овако знаш да ће мама и тата да дају, па што би се ти ту патила с књигама. У твојим годинама, ја сам… не преврћи ми очима, да те ја сад не преврнем! Јесте, сто пута си чула ту причу и сто и први ћеш! Немате ви појма ни о чему… Је л’ ти то мени одговараш?! Мени? Лепо те на том ТикТоку уче… Има да вам ти узмем тај телефон, пази шта сам ти рекла…
Дај ми шта је за прање. Како ништа? Код тебе никад нема ништа, а кад ти отворим ормар – ‘оћу да се онесвестим! Боље ти је да ми даш сама него да ја кренем да тражим. А ове пешкире би могли некада да ставите да се суше, а не да ми буђају по ћошковима. Откуд ја знам шта ћете да једете. Једите нешто. Отворите фрижидер па видите. Како – нема ништа? Вама никад нема ништа! Има џема, намажите, узмите шољу млека. Шта фали џему? Не можете у пекару. Зато што ја тако кажем, ето. Узмите кекса ако нећете џема. Па шта ако није Плазма. Нисте се родили с Плазмом у устима. Шта фали Ти-беру? Где пише да није Ти-бер? И куд ћеш с том шољом, нисам је опрала, видиш ли да је масна! Узми другу. Како – нема друга? Па опери, па ће бити друга. Где ћеш сад с тим? Пусти, молим те, само ми изађи из кухиње, само ми сметаш… Не, нисам љута… Добро, јесам мало… Мало више… Ко сад зове? Гоца? Држи ми мобилни, мокре су ми руке.
Хало? Е… ма ево ништа, сад устала. Па нема смисла да ме жена нађе у кревету, мислим – нисам баш толика госпођа… А ти? Па да. Јесте, леп је дан, и треба… Паметно… Кол’ко ти узима за корекцију? По нокту? Па добро, није пуно. Хајд’ па се јави… Хајде, и ја тебе… Ћао, ћао…. Шта “која жена, мама“? Никоја жена, ето! Ја сам сама своја жена. А не мора ни Гордана све да зна. Писнете ли, задавићу вас. Ето. “
Текст: Даниела Бакић