Srbija je postala prva zemlja u svetu u kojoj je predsednik parlamentarnog odbora za nauku, obrazovanje, tehnološki razvoj i informatičko društvo bio, do pre nekoliko meseci, verski vođa. Ne računajući nepriznatu Islamsku državu. Muamer Zukorlić, donedavno glavni muftija Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, postao je zvanično prvi čovek Srbije zadužen za razvoj nauke i obrazovanja. Gospodin Zukorlić izučavao je islam u Gazi-Husrevbegovoj medresi u Sarajevu i na Islamskom fakultetu u Alžiru. Toliko o Zukorlićevom naučnom obrazovanju. Istorija nas uči da su postojali pojedinci koji su dali znatan naučni doprinos iako nisu imali formalno naučno obrazovanje. Pomislio sam da je to slučaj s efendijom Zukorlićem. Da li je gospodin Zukorlić novi Majkl Faradej, knjigovezački radnik koji je postao član Kraljevskog društva Engleske? Konsultovao sam naučne baze Web of Science, Google Scholar i Publish or Perish i utvrdio, na svoje veliko iznenađenje, da gospodin Zukorlić nema nijedan naučni rad, nijedan citat i da se ne vodi u ovim bazama kao naučnik, uprkos svojoj izjavi za „Politiku” da je 25 godina života posvetio nauci. Znači, efendija Zukorlić nije, za sada, novi Majkl Faradej. Logično je da se čovek zapita šta je to što magnetski vuče gospodina Zukorlića ka univerzitetskoj problematici. Usudio bih se da kažem da je to privatni „Univerzitet u Novom Pazaru”, čiji je on predsednik. Univerzitet ima šest departmana (fakulteta) i ukupno 37 nastavnika (prema podacima sa zvaničnog sajta univerziteta)! Efendija Zukorlić pokazao je veliki smisao za „biznis” u zemlji u kojoj je posedovanje diplome neutemeljene na ozbiljnom studiranju, uz posedovanje prave partijske knjižice, preduslov koji vodi do dobrih pozicija u državnoj upravi i javnim preduzećima. Pored departmana lociranih u Novom Pazaru, Univerzitet u Novom Pazaru otvorio je i departmane u Nišu, Pančevu, Subotici i Beogradu. Svakako da je svojevrstan bezobrazluk otvaranje nekakvog „fakulteta”, koji isključivo služi za izdavanje diploma, svega nekoliko stotina metara udaljenog od rektorata najvećeg srpskog univerziteta.
Najveći broj Zukorlićevih departmana nije akreditovan, ali bez obzira na to, efendijini departmani nastavljaju s radom, donose profit i „školuju” ljude kojima je isključivo potrebna diploma. Bio sam jedan od članova Akreditacione komisije koja je odbijala da izda akreditaciju ovom „univerzitetu”. Svakako da razlozi za odbijanje akreditacije nisu bili politički, već isključivo akademski. Interesantno je da je jedan od ponuđenih programa iz društveno-humanističkih nauka, koji je Akreditaciona komisija odbila dok sam ja bio njen član, uključivao i obuku iz vatrenog oružja i korišćenje streljane! Novi Pazar, pored privatnog univerziteta čiji je predsednik efendija Zukorlić, ima i Državni univerzitet. Iako su Leskovac, Subotica, Kruševac, Kraljevo, Pančevo, Zrenjanin, Šabac. Čačak i Smederevo veći od Novog Pazara, nijedan od ovih gradova nema univerzitet. Izgleda da su razlozi „političke korektnosti” i političke trgovine uslovili da Novi Pazar ima dva univerziteta. Zukorlićev univerzitet je pravi predstavnik grupe privatnih univerziteta nastalih posle tragičnog raspada SFRJ. Preduzetnici su osetili postojanje velikog tržišta kome je moguće ponuditi fakultetsku, master i doktorsku diplomu bez ozbiljnog studiranja. U nedostatku pravog univerzitetskog kadra privatnici su masovno proizveli svoje profesore i naučnike. Tako je, na primer, generalni menadžer Univerziteta u Novom Pazaru, docent po zvanju, fakultetsku diplomu stekla 2007. godine na BK univerzitetu, a master i doktorsku diplomu na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru (na kojem je efendija Zukorlić predsednik). Generalni menadžer univerziteta odbranila je doktorsku disertaciju s temom „Uloga i značaj Univerziteta u Novom Pazaru na razvoj Sandžaka”(!). Ne postoji nijedna druga zemlja na svetu, sem Srbije, u kojoj je moguće za nekoliko godina preći put od studenta do „generalnog menadžera univerziteta”. Opasnost po srpsko društvo od postojanja univerziteta kao što je Zukorlićev univerzitet jeste višestruka. Ovakvi „univerziteti” nemaju univerzitetski kadar školovan po uobičajenim svetskim standardima koji je kompatibilan s razvijenim zemljama po ostvarenim naučnim rezultatima i savremenim metodama nastave. Nastavnici sa ovih univerziteta nisu prisutni u naučnim zbivanjima i ne poseduju često ni elementarna znanja iz određene oblasti. Članovima familije vlasnika univerziteta takođe se često dodeljuju univerzitetska zvanja i uglavnom jedna familija kontroliše čitav „univerzitet”. Kadar koji diplomira na ovim univerzitetima u velikom broju slučajeva uspeva da se preko partijske pripadnosti domogne najodgovornijih funkcija u društvu.
Efendija Zukorlić, koji je jednom prilikom izjavio da je „teritorija Sandžaka slobodna i da više nikad neće biti porobljena”, postao je, odlukom Aleksandra Vučića, vodeći naučnik u Srbiji koji treba da nadzire pravce razvoja molekularne biologije, transplantacije organa, robotike i veštačke inteligencije. I dok se na pozicije u svetu na kojima se odlučuje o naučnoj i prosvetnoj politici jedne zemlje imenuju nobelovci, visokocitirani naučnici i rektori vodećih svetskih univerziteta, premijer Vučić je za našu vodeću naučnu pamet postavio nekadašnjeg maturanta Gazi-Husrevbegove medrese iz Sarajeva i studenta islama u Alžiru. Od Zukorlića očekujemo i smernice u pogledu mreže visokoškolskih ustanova, vrednovanja naučnoistraživačkog rada, primene Hiršovog indeksa i odliva najtalentovanijih mladih naučnika iz Srbije. Šta je imenovanjem bivšeg muftije na mesto predsednika Odbora za prosvetu i nauku poručio akademskoj zajednici Srbije mandatar za sastav nove vlade? Učvrstio nas je u uverenju da moramo da nastavimo da mu ne verujemo. Svakodnevna mandatarova zaklinjanja u evropski put Srbije padaju u vodu pred najjeftinijom političkom trgovinom. Možemo, takođe, da zaključimo da gospodin Vučić smatra da su nauka, prosveta, tehnološki razvoj i informacione tehnologije trice i kučine koje samo opterećuju budžet Srbije i da može da ih vodi bilo ko.
* Akademik, predsednik Odbora SANU za visoko obrazovanje
Autor: Dušan Teodorović
Izvor: politika.rs