Мајкама је најгоре у две ситуације – када су са својом децом и када нису са својом децом. И није тешко разумети овај парадокс.
Осим када је тешко.
Јер не знам због кога ме гризе савест. Због њега, због себе, због других, јер тако треба?
А шта мени треба?
Да мало ћутим.
Да ходам својим темпом.
Да обучем само себе.
Да примим ружну вест без осмеха и речи – ма ништа, све је у реду.
Да немам ништа за ручак.
Да легнем у десет.
Да одем у тоалет без отшкринутих врата.
Да не устајем док доручкујем.
Да не желим увек да се играм.
Да плачем кад ми се плаче.
Да дођем право кући.
Да не дођем право кући.
Да седнем и изујем ципеле.
Да уздахнем и не објашњавам зашто сам уздахнула.
Да смем наглас да кажем да ми је лакше кад оде на три дана.
Да ме не боли зато што ми је лакше.
Све ово само некад. Једном у… Да частим себе.
И да не морам да слушам – У моје време. Јер је ово моје сад МОЈЕ и много је другачије од ТВОГ мог времена. И ти и ја не морамо да будемо исте, баш као ни наша времена. У твоје време жене се нису жалиле, али жалиле су, у тишини, себе.
Ја се сад жалим, гласно, да не бих радила то исто.
Аутор: Маја Радовић