Majkama je najgore u dve situacije – kada su sa svojom decom i kada nisu sa svojom decom. I nije teško razumeti ovaj paradoks.
Osim kada je teško.
Jer ne znam zbog koga me grize savest. Zbog njega, zbog sebe, zbog drugih, jer tako treba?
A šta meni treba?
Da malo ćutim.
Da hodam svojim tempom.
Da obučem samo sebe.
Da primim ružnu vest bez osmeha i reči – ma ništa, sve je u redu.
Da nemam ništa za ručak.
Da legnem u deset.
Da odem u toalet bez otškrinutih vrata.
Da ne ustajem dok doručkujem.
Da ne želim uvek da se igram.
Da plačem kad mi se plače.
Da dođem pravo kući.
Da ne dođem pravo kući.
Da sednem i izujem cipele.
Da uzdahnem i ne objašnjavam zašto sam uzdahnula.
Da smem naglas da kažem da mi je lakše kad ode na tri dana.
Da me ne boli zato što mi je lakše.
Sve ovo samo nekad. Jednom u… Da častim sebe.
I da ne moram da slušam – U moje vreme. Jer je ovo moje sad MOJE i mnogo je drugačije od TVOG mog vremena. I ti i ja ne moramo da budemo iste, baš kao ni naša vremena. U tvoje vreme žene se nisu žalile, ali žalile su, u tišini, sebe.
Ja se sad žalim, glasno, da ne bih radila to isto.
Autor: Maja Radović