Samohrane majke su superjunaci

maj 29, 2019

Biti samohrana majka u našem društvu znači biti različit. Na ovu činjenicu odmah se nadovezuje pitanje – koliko nam naše društvo dozvoljava da budemo drugačiji, da li je sramota biti samohrani roditelj ili je sramota trpeti nesklad u braku, nemire različite prirode i laži?

Ovo pitanje postavljam jer sam nedavno u jednom časopisu pročitao tekst o tome da nije društveno prihvatljivo za ženu da bude sama, bez muža u patrijarhalnom obrascu koji još postoji u našoj zemlji. Zašto je društveni problem žena koja je sama? Kojim zakonom je propisan taj patrijarhalni model? Takav zakon nisam pronašao, ali čuo sam mnoga mišljenja da je to pravilo nametnuto i da je takoreći nešto poput nepisanog zakona – žena mora da ima pored sebe muškarca i ne sme da doživi poraz da bude samohrana majka. Ne slažem se da je samohrana majka poraz za ženu. To je pre velika životna borba i društvo bi prema takvim žena trebalo da se odnosi s poštovanjem. „Žena bi, pre svega, trebalo da se zapita da li je iskrena prema svom mužu, da li živi svoju istinu i svoj mir ili ima pozorište od života u kome svako igra neku unapred izabranu ulogu, koja je društveno poželjna i uklapa se u pomenuta balkanska pravila, a ne da bude samac u braku ili vezi. Govorim iz ugla tridesetpetogodišnje, samohrane majke dečaka od sedam godina. Da li je moguće biti samohrana majka i uspešna u patrijarhalnom obrascu na Balkanu? Za ovih sedam godina naučila sam da je sve moguće, jer je moć u nama”, govori nam jedna samohrana majka.

Putujemo ja i mama

„Da, išla mi je škola, i to dobro. Bila sam štreberka, vukovac, jedan od najuspešnijih studenata svoje generacije. Živela sam pod staklenim zvonom, bila sam mamina i tatina princeza. A onda se desilo da sam postala samohrana majka. Pitam se, zar je danas društveno poželjnije biti u vezi ili braku koji su pozorište, ne daj bože otvorenog tipa, a toga je, nažalost, sve više, varati partnera, živeti u neistini i slično ili biti sam, bez partnera, voleti sebe i posvetiti se svom detetu. Da li je društveno prihvatljivo biti nezadovoljna, kukati i mrzeti ne samo sebe, nego i sve oko sebe?” Ova mlada žena donela je odluku da bude samohrana majka još dok je bila trudna. Postojao je strah, ali ona ga je ubrzo zamenila hrabrošću. A hrabrost je potrebna jer preuzimate odgovornosti za stvaranje i sopstvenih i iskustava deteta. Dakle, mnogo je lakše baciti krivicu i igrati ulogu žrtve, ali to ne vodi ka zdravom odrastanju deteta. Preuzimanje odgovornosti je ključ za rešavanje problema.

Ova žena je nevolju pretvorila u želju za kreiranjem novog života. Sama je vozila do Crnogorskog primorja, jer je htela da dete odvede na more. Mnogi su joj govorili da nije normalna, da je kanjon Morače opasan i da bi trebalo da putuje avionom. Ona je htela da svom sinu pokaže lepote Srbije i Crne Gore, da naprave izlet na Zlatiboru, da posete manastir Mileševu. „Kako je to bilo divno iskustvo, pričati tokom celog puta sa sinom, dok on uči saobraćajne znakove i čita imena mesta kroz koja prolazimo. Mama, sad ide Kolašin, mama naučio sam crnogorski. A vi zadovoljno vozite i još vam kamen polupa šoferšajbnu, ali na to ubrzo zaboravite jer čujete da vam je dete smislilo stih: Putujemo ja i mama prema jugu i plažama.” Pitate se da je ovakvoj ženi bila potrebna požrtvovanost i posvećenost? Da, ogromna. Ali, ona sebe nije doživljavala kao žrtvu. Svoj noćni izlazak do tri ujutru pretvorila je u dnevni izlazak sa sinom. Uveče ide na spavanje kad i on, a večeru spremaju zajedno. Jurnjava do vrtića svako jutro, jurnjava posle posla… „Sve je na vama. Organizacija dana isprogramirana je do najsitnijih detalja, uključujući i haos u saobraćaju. Zakasnite u vrtić, a vaš mališan na izvini odgovori: Nema veze, biće bolje drugi put, znam da si žurila da stigneš. U tom trenutku toliko volite dete i sebe. Postajete svesne da je to već vrlo racionalan mali čovek, koji ima samo pet godina.”

Plivajte kako znate i umete

„Dugo godina nisam bila spremna za decu. Kada je napokon došao i taj trenutak, dogodilo se da sam se rastala od oca svog deteta pre nego što se ono rodilo. Bez obzira na to da li dete podiže sama ili u zajednici, pouzdano tvrdim da je svaka žena dolaskom bebe potpuno sluđena, bar kad je prvo dete u pitanju. Potrebno je da prođe izvesno vreme kako bi se novopečena majka otreznila i shvatila šta ju je zadesilo i šta je čeka, od tada pa do kraja života”, priča Vladana S. i otkriva da dok nije postala samohrani roditelj, o takvom načinu života gotovo ništa nije znala. Postepeno je počela da shvata kako će pored uobičajenih obaveza dobiti i nove, da će sve oko deteta obavljati sama, da će biti neispavana, da će morati da radi više nego ranije, jer dobro je poznato da alimentacija nikada nije dovoljna za sve potrebe. Ali, ono što je nju najviše dotaklo jeste životna situacija u kojoj je bila usamljena. Klasične porodice uglavnom se drže ustaljenih šablona porodičnog druženja, a same majke sa decom retko kad se pozivaju na takva druženja. Teško je i nailazila na druge majke sa malom decom s kojima bi mogla da razmenjuje iskustva. Njene drugarice već su imale odraslu decu. Kad joj je ćerka pošla u jaslice, sklopila je neko novo prijateljstvo. Ipak, tvrdi da je samim majkama teško da pronađu nove prijatelje.

„Sreća što sam dobila prelepu zdravu devojčicu, ipak je često bila pomućena tugom što će biti uskraćena za klasični porodični okvir mama-tata. Brinula sam kako će na njen emotivni razvoj uticati činjenica da oca ne može imati uz sebe kad god poželi.” Mnogi su Vladani govorili da je za dete ovakav život bolji nego da doživi stres razvoda. Njena ćerka nikada nije živela sa ocem, pa je za nju bilo normalno da je uz majku, a da oca viđa povremeno. Vladana nije ubeđena da je ovaj rezon ispravan, jer je njena ćerka vrlo brzo uvidela da njeni drugari uveče uz sebe imaju i majku i oca. „Kada vam život priredi takvu situaciju, nemate drugog izbora nego da plivate kako znate i potrudite se da savladate taj komplikovani put koji se zove roditeljstvo.” Još pre nego što će roditi, sve je bilo spremno. Ništa nije delegirala, nije imala kome. Posle porođaja, pošto je žena koja voli da isplanira svoj život, o svemu što je čeka pokušala je da razmišlja unapred. Pravila je beskonačne spiskove, trudila se da svaki obrok bude tačno na vreme, na spavanje je išla rano.

Dnevnik supermama

Još pre nego što će se poroditi, sve je pripremila sama jer nije imala na koga da se osloni. „Moje dete sada ima šest godina. Te godine uglavnom su protekle u mojim stalnim naporima da sve pojede, da bude zdrava, čista i lepo obučena, da uvek dobije sve što poželi. Svesno ili podsvesno, njene potrebe stavila sam na prvo mesto i tog principa uvek sam se držala. Kako mi je dete raslo, ja sam polako dobijala na samopouzdanju jer sam shvatala da se sav trud koji sam uložila isplatio. Ćerka mi je zdrava, prava, pametna. Nikada nije bolesna, lepo je vaspitana i omiljena u društvu”, kaže Vladana. Prošle godine napravila je sajt, dnevnik svojih priča i utisaka koje je želela da podeli sa drugima. Nazvala ga je Sačekaj malo – dnevnik Supermame. Zašto supermame? Zato jer se oduvek gnušala naziva samohrana majka. Smatra da se reč samohrana banalizuje do krajnjih granica. Samohrane majke su za nju supermame, koje osim toga što svoju decu hrane, vode računa o njihovom kompletnom fizičkom i emotivnom razvoju i ulažu ogromne napore kako bi same obavile taj izuzetno odgovoran zadatak.

„Roditeljstvo je izuzetno složen zadatak, a kada ste u situaciji da ga obavljate sami, može biti još teže. Ne žalim se, daleko od toga. Ja nisam sama majka po sopstvenom izboru, već sticajem okolnosti. Odmerila sam svoju snagu protiv mračnih sila univerzuma. Da li sam pobedila, vreme će pokazati. Kažu da ono što te ne ubije, učini te jačom. Postala sam jača. Čini mi se da sam tek nedavno shvatila šta je ljubav. Ono kad se gledate u oči, a onda zagrlite jako, najjače. Onda kada mi dete kaže: Oduvek sam želela da imam baš ovakvu mamu.”

Autor: Nikola Todorić

Izvor: Bazar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Samohrane majke su superjunaci"

  1. Milan kaže:

    Pošto je fenomen samohranih majki na zapadu malo duže aktuelan, možemo pogledati istraživanja koja su uradili upravo oni, pokušavajući da utvrde kako takve porodice utiču na razvoj deteta. Rezultati pokazuju na primer direktnu korelaciju između rasta krnjih porodica i stope kriminala, ali takođe pokazuju i direktne posledice po emotivni i kognitivni razvoj deteta. Tako da – lepo je podržati nekoga kome je podrška potrebna, ali ne treba promovisati krnje porodice kao poželjan model jer one to nisu. One mogu biti poželjno ili jedino rešenje za majku koja napušta brak ali su za dete i za društvo u celini loše rešenje. Naravno, ako žena napušta brak zbog nasilja, to je izbor između lošeg i goreg i tu je to potpuno ispravna odluka ali iskreno ne verujem da žene napuštaju brak većinski zbog nasilja (dozvoljavam da me neko demantuje, možda postoje neke relevantne brojke na tu temu?)

    Da su zakonska rešenja takva da roditelji oba pola imaju jednake šanse u izboru staratelja ili da se razvodom nikako ne može bespravno steći tuđa imovina da li bismo imali stopu razvoda kakvu trenutno imamo? Da li bi brak bio jednako prokazan i odlagan do maltene srednjeg doba da nismo promocijom singl materinstva i lošim zakonskim “pozitivnim” diskriminisanjem došli do ovih okolnosti u kojima smo? To se jedino promenilo zadnjih decenija, kako je feminizam došao do krupnijih rezultata. Eto zanimljivog pitanja kada bi neko želeo da se bavi ozbiljnom analizom.

    U međuvremenu, slažem se, ura i čestitke za majke koje teret porodice nose na svojim leđima.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama