Спава сад, рекла је Сандрина мајка и пажљиво затворила врата. Лекари су рекли да треба много да се одмара, додала је. Нисам знала шта да кажем.
„Смести се ти, душо, сад ћу ја…“, рекла је и одгегала у кухињу.
Седела сам на каучу, загледана у њене фотографије. Биле су посвуда, на малом сточићу, комоди, зидовима… На свакој је била насмејана, срећна. Нико није могао ни да наслути да се годинама борила с депресијом. Нико није могао да претпостави зашто би једна успешна, вољена млада жена, жена пред којом се живот простирао као шарени ћилим, за себе изабрала тежи пут – пут препун страхова, преиспитивања и повлачења у себе.
Сандра је била школски пример доброг детета. Детета коме су сва врата била отворена. Девојке пред којом је била светла будућност. Жене према којој је живот био широке руке. Али депресија, депресија вам је једна лажљива поганштина. Рећи ће вам да ништа не ваљате, да не вредите пет пара шарених, да сте неспособни, да никог није брига за вас и да сте на овом свету – сами самцити. Чак и ако у дубини душе знате да све то није истина, чак иако имате родитеље који вас воле, пријатеље, познанике – наћи ће начина да вас увери у супротно и да вас обмане. Да вас преотме од овог света и претвори у утвару.
”Нисам знала какву пијеш па сам нам скувала горку.”, рече мајка и спусти тацну на сто. ”Ја пијем горку откако су ми нашли шећер…” додаде.
И мени је ок горка, рекох и сркнух кафу.
”Знаш, рече она, стално се питам… откако се с њом десило… да ли сам могла нешто да учиним? Да ли је могуће да ништа нисам видела? Каква сам ја то мајка, кад не познајем своје дете? Рођено дете…”
Шољица задрхта у њеној руци.
”Немојте тако”, рекох. ”Нисте ви криви. Нико није крив. Депресија се претвара. Нико не може тек тако да је види. Има стотину лица.” – настављам.
Она подиже поглед.
”Никад ми ништа није рекла, рече. Никад ништа. Ни реч.”
Знам, помислих. Депресивни људи не воле да говоре о томе. Депресивни људи су врло вероватно највеселији људи које познајете. Они не допуштају да нешто процури напоље, никада не дају назнаке и не шаљу позиве у помоћ. Депресивни људи, прави су мајстори обмане и неће вам рећи ништа. Чак ни ако их лепо замолите. Док не буде касно. Или им се не посрећи па се вратите с викендице дан раније и затекнете их у кревету онако како ни једна мајка не жели да затекне своје дете. Никада.
Зашто? Зато што не желе да бринете. Зато што мисле да нећете разумети. Зато што не желе да вас подсећају на сопствене амбисе. И зато што знају да људи не воле тешке приче. Рећи ће вам да су добро. Ако вам кажу да су лоше, осећаћете обавезу да им помогнете, да им се нађете, а они не желе да буду терет.
”Нико није знао”, рекох. ”Нико није ни могао да зна… Само је једном била нерасположена… сећам се, седеле смо у оној башти у Краља Милана… питала сам је, Сандрић, је ли све ок… Све ок, рекла је. Само баш много радим ових дана, уби ме посао… Али биће све добро, додала је. Знаш мене, кад се добро наспавам, има да будем као нова, рекла је и намигнула ми.”
Тада, нажалост, нисам знала оно што сада знам – да је та наша заједничка кафа и то поподне који смо провеле заједно, био само њен начин да сачува слику коју сам имала о њој, онаквој каква је била некада, пре него што је све почело. Пре него што су ствари кренуле нагоре. Пре него што јој се цео живот претворио у једно велико не знам, не могу и немам.
После тога смо се, с времена на време, чуле. Никада није причала о себи. Ни о изложби коју је припремала. Један део ње никада није желео да призна да је талентована и да има дара… Тај исти део није волео да прича о томе. У њеним очима, други су некако увек били бољи. Ма пусти, говорила је, слике ко слике, жао ми је што сам се уопште цимала, није вредно приче, веруј ми, него, како си ти? Како деца? Скачу по живцима, а? Пишеш ли шта мимо оног редовног? Читам те, да знаш…, рекла би и вешто пребацила лоптицу на мој део терена, далеко од непријатних питања, савета, предлога. Далеко од свега. И тако близу понора.
Избегавање је потрајало. Ја сам планирала, договарала, она – одлагала и налазила изговоре. Уморна сам, говорила је. Страшно ме боли глава… Мислим да ме хвата прехлада… Као да ћу да се разболим… – били су само неки од начина да се оправда.
”Идеш већ?” упита њена мајка.
”Идем, морам, знате како је, стотину обавеза…”
Она одмахну руком.
”Мени не мораш да се правдаш, дете. Знам ја како ви данас живите, трк тамо – трк амо. Рећи ћу ја њој да си навраћала… кад се пробуди. Поздравите је пуно, рекох. И не брините ништа, молим вас, биће она у реду. Само нека се добро наспава.”
Текст: Даниела Бакић