Има ли решења за спор Владе и синдиката просветара око платних група, али и да ли ће иједна школска година почети без протеста? Колико је просветних радника вишак, али и колико ће школа бити угашено? Које све новине су уведене овог септембра у школама, али и који су резултати борбе против „дивљих факултета“, која смо поставили Младену Шарчевићу, министру просвете, науке и технолошког развоја, у емисији “Лицем у лице са Ивасом” на Телеграф ТВ-у.
Да ли је могућ договор између Министарства, Владе Србије и синдиката просветних радника око платних група?
– У заједничком ставу и Министарства и синдиката, дошли смо до тога да се велики део људи вреднује у вишој категорији, него што је првобитно било предложено. Међутим, постоји став синдиката, да сви уђу одмах у високу категорију, што је мало нереално.
Нереално са аспекта тренутка, када се то дешава, јер је две године време да се тај процес спроведе. Ако то урадите у првој години, онда блокирате средства. Добио сам извештај Министарства финансија, то је негде око 100 милиона евра. То је у овом тренутку немогућа мисија, иако се мислило да се можда са 12,5 милиона то може решити.
То повлачи друга министарства, јер овога пута учествује шест министарства у том послу.
Разредне старешине оптерећене већим обимом посла, људи који раде у отежаним условима, попут комбинованих одељења по неким школама или рад са децом са посебним потребама, већ су ушли у ту категорију. Предвидели смо да 2019. године 25 одсто људи квалитетом личног рада, кроз правилнике које смо доставили и законска решења тимова за квалитет, дакле у питању је врло демократска процедура, може то одмах да оствари.
Ми говоримо да је негде 58 људи већ видљиво у првој години, у тој жељеној категорији. Зато смо све друге људе, који учествују у систему, а нису у непосредној настави, подигли на значајан ниво. То значи да је 3/4 посла договорено. Ако кажемо да је остало 42 одсто људи, од тог броја је један део, близу 25 одсто младих почетника, који још немају ни статус због Закона о забрани запошљавања, онда говоримо да је негде око 25 одсто људи у спору, јер морају да покажу квалитет да би се та прича реализовала.
Ако сви уђу у ту категорију, онда немамо парадигму овог процеса. Онда не постоји разлог зашто се уводе платни разреди.
Замерка синдикалца је да ће и убудуће повећање плате највише зависити од година стажа, а не од квалитета рада?
– Ма, не. Стаж иде обашка, то није добро интерепретирано. Сви други трошкови који се обрачунавају, ми говоримо само о нето плати, уз доприносе и порезе. Али, ако имате додатке, то се све обашка рачуна.
По једној скали, просвета сада, у ове две године, треба највише да добије, јер је највише заостајала. Зато и свака године почиње протестом, што Ви кажете. Зато што је синдикатима, када почне школска година, то прва прилика да укажу на свој статус. Тај статус није откад сам ја дошао, он је доста давно тако постављен. Али се синдикати и ја слажемо око једног – да ми јавности можемо да покажемо да вредимо и заслужујемо боље.
Има школа, да се не лажемо, где има јавашлука, кашњења у настави, лошег односа са ђацима и родитељима, свакаквог хаоса још увек има. Ми се трудимо да се стање из године у поправи. Реформе траје од осам до десет година. Стрпљење у Србији је ван сваке категорије.
Покушаћемо да се договоримо, урадили смо велики део посла и чека нас још посла, али ово је добар путоказ шта треба да радимо.
Разумем да постоје четири велики синдиката и гомила малих и да је њихова борба за место у систему, такође видљива. Али не разумем, да сада сви идемо у ураниловку и даље.Младен Шарчевић, министар просвете
Када помињемо ураниловку, имате ли процену колика ће бити просечна плата наставника?
– Сада је 49.700 почетничка плата и она за две године, по завршетку циклуса треба да изађе на 67.000 динара, плус минули стаж, то је преко 70 и нешто хиљада. Ако имате 20 година стажа, то је 80 и нешто хиљада динара. Ако имате стажа, попут мене, 38 година, и министарска плата буде колика је сада, онда ја одох у професоре (осмех).
Али, желим да напоменем тај стимулативни део. Када сте сјајан професор, на пример професор Математичке гимназије или било које школе која оствари врхунски светски резултат, ви се померате у 4. категорију вашег звања и имаћете плату као редовни професор Универзитета. То никада није било откада ја радим.
Мислим да је то доста добра матрица. Фали мало разумевање од стране синдиката, јер је кључна мера, да смо успели да се нађе новац за све разредне старешине, што је подигло систем за још неких 26 одсто.
Међутим, последица тог неразумевање је протест, који се одвија скраћем часова на 30 минута. Јасно је да су ученици највећи губитници. Да ли ће иједна школска година у Србији почети без оваквих проблема?
– То је вид притиска. Некада су неки разлози бесмислени. Ја то мојим колегама кажем. Знају врло добро да сам се ја на Влади највише борио да статус померимо, тражећи да се њихов статус подигне на ниво о коме сада причамо.
Ако говоримо о две године, онда то стрпљење треба да постоји, да би све ишло својим током. Ако бандоглаво кажете “ма дајте мени моје, ма макар пукао систем”, а ММФ каже “не може”, онда блокирамо целу причу. Иза тога наиђу лекари са својим захтевима.
А зашто нси синдикати сели међусобно? Имате шест групација. Лоше је започет посао тиме. Што ниси сели синдикати свих делатности, а не да се преко министарства препуцавају да ли је професор са мастером значајнији од лекара из дома здравља и тако даље. Е ту су финесе.
Ово је опробана тактика. Не могу да променим то, нити могу да кажем “људи, прекидајте то, бесмислено је”. Али јавност мора овог пута све да измери. Они су до сада у већини штрајкова били у праву. Сада размислите сами после ове приче.
Видећемо шта ће они кажу, али када помињемо ученике, њих је све мање. Многе просветне раднике брине да ће због тога остати без посла. Колико је ове године технолошких вишкова?
– Тај проблем имају све земље Европе. У југоисточној Европи неки још више, Хрвати, Грци… То је једна општа мода. Оно што је младо и што жели успех и каријеру иде напоље. Ваљда ће се заситити и та прича.
Ми смо, као Министарство, направили низ мера, како да бар део младих задржимо, јер идемо у градњу нових факултета, идемо на интернационалне студије у Србији, идемо да се и страни оснивачи појаве овде, да се граде нови универзитети, да тај паметан свет има разлога да остане. Доносимо нове законе о стипендирању и дуалном високом образовању.
Рецимо, да све компаније које дођу у Србију, попут немачких, а дају студентима хиљаду евра, као сигурност, да ће их имати као инжењере или као други кадар, онда у Србији то мора да ураде са барем 600 евра, јер су трошкови живота у Немачкој далеко виши. Замислите да сте бруцош и да имате сигурних 600 евра, а сутра вас чека сигурна плата са којом живите боље него у Штутгарту.
То је нова прича коју желимо и у том смислу радимо и реформу струковних школа.
Поента је да је држава до сада, када је образовање у питању, била невидљива. Све је била аутономија. Ништа се држава није питала, сем када новинари питају министра, онда он треба да буде одговоран, а сви други одлучују и доносе одлуке. То је оно што није ваљало у систему. Покушавам да наше Министарство не буде видљиво, дрско и не намеће ставове, већ да буде јако конструктивно, да гледа паметан свет ради и уклапамо у нашу причу све те системе и да будемо успешна земља.
Нема бољег успеха, од успеха, то је чувена пословица.
Многи млади успешни људи, који имају каријере и стан, неће да се жене, неће да преузимају обавезе. И онда питање зашто мање деце? Да пустимо Авганистанце и све друге, па да променимо статус? Не знам шта је решење. Читав тим Министарства се бави тим питањем.
Шта ћемо са вишком наставника?
– Вишак наставника се, нажалост, распоређује на неке начине већ по навици.
Колико је људи вишак?
– До четири хиљаде људи се увек јави, толико и оде у пензију, и онда се та ситуација “испегла”. Овде је већи други проблем. Имате 96 хиљада запослених, од чега образовање недостаје за многе струке. Фале математичари, физичари, професори информатике, енглеског и немачког језика и тако даље.
Зашто би математичар радио у школи, када га свака ИТ компанија зове и даје му трипута већу плату. Ми имамо проблем у Министарству, у државној управи. Како да направим ИТ сектор и да доведем најбоље стручњаке, јер ово треба да буде кровна кућа, а не могу да му дам плату, какву му компанија даје. То је велики проблем и других министарстава и других држава.
Чињеница је да имамо потребу, као држава, да се организујемо. Влада има цео тим, који се тиме бави, свако са свок аспекта. Али, наталитет је рак-рана целе приче. Ми смо смањили просек деце по одељење, повећаћемо целодневну наставу. Зато је потребно да урадимо мрежу интернета по целој Србији, сада радимо мрежу нових установа. То су све системске промене, које треба да доведу до установа какве нам требају.
Имамо мрежу школа, још из периода Тита. У Београду имате 11 машинских школа, када је било 220 хиљада машинских радника, сада немате ни 30 хиљада. Те школе треба предизајнирати према нечем новом. Зато смо увели одељења за ИТ у гимназијама и низ других реформских промена, који већ дају изузетно добре резултате или ће када ја не будем више министар бити видљиви.
Ако ширимо ИТ сектор, ако отварамо већи број студентских места, морамо припремити кандидате у претходном систему школовања. Али, смо први у свету почели да радимо програмирање у петом разреду основне школе. По томе смо хит у свету.
Колико ће школа бити угашено, у тој новој мрежи?
– Ми идемо на “меку” варијанту. Имајући у виду да је у многим срединама то начин егзистенције. На КиМ пола становништва живи од тога што ради у вртићу, школи или факултету, или гранична подручја – где је депопулација на снази. Тамо ћемо гасити школе, само када дође до бесмисла.
Ми ћемо мрежити неких 40 средњих школа. Хрвати су у једном тренутку, ове године, угасили 117 основних. Оне се гасе саме по себи. Немате ниједно дете.
Ми имамо један добар пројекат. Хоћемо да тај простор остане у функцији школства, тиме што ће се преоријентисати за ђачки туризам, за све оно што самоуправа каже да треба. Не иде у продају, не иде неком другом, већ за потребе системе.
Ако имате школу у планинском подручју, која је остала празна, а има и фискултурну салу, као на Златару, Тари или Власини, зашто сутра родитељ мора да плаћа неку скупу агенцију за неки “бесан” хотел или сви морају да иду на Златибор или Копаоник?
Ми смо направили нови правилник да се 12 регија по Србији посети и да дете научи о својој земљи, тако што ће посетити сваки тај део и да види историјске, географске, биолошке и друге аспекте. Тамо ћемо имати објекте, где ће они моћи да бораве.
Рецимо, Бугари су то одлично урадили и узели за реализацију тог пројекта новац из европских фондова. Ми не можемо тако лако да узимамо тај новац као суседи, али рецимо можете добити фантастичан хотелчић где деца иду, а млади људи из те регије имају где да раде.
Такође, радимо серију ученичких домова, као и серију мрежа превоза, попут других озбиљних земаља, али и ћемо увести и обавезност средње школе.
Чини се да је ове школске године уведено највише новина?
– Сада су оне видљиве. Поменућу пример Финске. Када су реформисали образовни систем, па су се многе земље угледале на њих, а данас многе државе раде то данас боље од њих, свако је нашао свој неки модел, али траје осам година. Две године трају припреме. Ми смо у две године припрема, већ много тога и реализовали, са много мање људи и много мање паре.
То је нешто што ће сваке године бити све више видљивије. Почели су реформски програми првог и петог разреда основне школе. То је најважнија промена, где немате више учење садржаја и репродукцију тих истих, већ имате концептуално учење, где се међупредметно повезују разне целине и где ђаци то лаке схватају, знају да примене то стечено знање и имате добар исход.
Та промена концепта је захтевала обуку 86 хиљада људи у четири године. Ове године смо обучили преко 23 хиљаде људи и то захваљући средствима које смо добили од ЕУ. Ту смо положили све што је требало – урадили законе, национални оквир курикулума, реформисали први и пети разред, уједно радили и реформу гимназија.
То је јако велики посао у првом налету.
Ту је и дуално образовање, које је од појединаца јако критиковано. Нити је преписано од Швајцараца или Немаца, већ је урађен домаћи модел. Привреда је много боље одреаговала, него јавност. Ми имамо преко 1.300 компанија које су у тврдом дуалу, око 3.000 су исказале интересовање. У дуалном образовању има 31 образовни профил. Сва места су била попуњена одмах, чак су по 2-3 кандидата конкурисала на једно место, за Ваздухопловну академију је било 7 кандидата за једно место.
Ове године смо због раста туризма убацили и куваре, пекаре, месаре, све што је дефицитарно. То су неки добри почетни резултати.
Када говоримо о новинама и увођењу електронских дневника у школе, најавили сте да ће до краја године они бити уведени у још 1.200 школа. У суседној Хрватској, где су такође уведени е-дневници, као основни проблем је искочила дигитална писменост наставника. Да ли то може бити проблем и у Србији?
– Ми смо у много чему превазишли хрватске реформе. Нисмо код високог образовања и мерења квалитета, ту су они лидери, али смо много ствари урадили квалитетније.
Ми смо само на пилот-пројекту, нама је Самсунг био донатор. Ми смо у посебним односима са Јужном Корејом. Следеће две године смо земља, која ће од њих добити менторство за дигитализацију. Та компанија је нама дала људство, ми смо онда могли да појуримо фирме, да кренемо да гурамо и дигнемо систем. Тако је пилот од 200 школа, на крају покрио 600.
Било је отпора 2009. године у Србији, када су покушали ово да раде, пројекат се звао “Дигитална школа”. Одмах су директори школа и сви други то релативизовали. Није да сада иде лако, али ја вучем за рукав. Имамо 2 хиљаде дигиталних учионица, пријави се 1.000-1.1000 школа. Зовемо одмах да се то изведе.
Морамо да кроз поменуте платне разреде, те људе који се труде и хоће и које видимо на обукама, наградимо, не могу они да имају исту плату као они које то баш бриге.
Сада основну дигиталну обуку ради Министарство просвете.
Новина је и Правилник за основне и средње школе. Он је изазвао доста коментара. Правилником је предвиђено да ако ученик претуче вршњака мора да му помогне да до куће однесе торбу и да му се нађе при писању домаћег задатка?
– То не стоји као норма. То стоји као пример. То је рекао неко од психолога, и то није најсрећнији пример.
Поготово да ли је срећан пример, ако се узме за пример скорашњи пример вршњачког насиља из Земуна?
– Мислим да су Земун новинари до те мере направили случајем, као да вапимо за крвљу. Људи, то није то тако у првом обиму. Истражено је, смирено и амортизовано. Зашто се сада јављају осветници да се свете овим клинцима.
Немојте. То сада одлази у једну другу крајност. У тим ситуацијама сви смирују лопту.
Изузетно ми је занимљив твит режисера Срђана Драгојевића, који сам каже: “Шта сад? Мом клинцу је неко мафин, идем у школу да му узмем торбу”. Дођи родитељи у срећно време, па седну и попричају. Зашто овде фале родитељи, у чему је проблем?
Школа мора да позове родитеље на сарадњу и одговорност, ако то одбију, школа онда има право да их пријави да плате казну. То је законом регулисано. Онда је моја задатак да позовем директора и питам “зашто то ниси урадио”, а он ми одговори “па није популарно”. Мора да се ради.
На сваки случај насиља ми одреагујемо у првих 24 сата.
У систему, од 900.000 ђака, у септембру који турбулентан месец, имамо само два случаја насиља. Назовимо насиље – случај “Земун”, тај момак који је трпео неко нефизичко насиље, а касније насиље бивших ђака и имамо случај “Краљево” од прошле године.
Ако узмете сву статистику и Србије и свих других земаља, видећете да ми то полако лечимо.
Лечимо зато што смо наредили свима у систему, да се смењује директор под хитно, јер не може да буде директор ако не реагује на насиље. Уозбиљили су се, не гурају под тепих.
Мајка клинца из Земуна није окренула СОС телефона Министарства, који постоји. Нити тим, који треба да подигне други тим: “Пробали сами да решавају, иду на неку телевизију, ми хоћемо да будемо звезде или шта желимо, хајде направили смо збрку, идемо даље по тој збрци”. Да ли то доноси боље решење или ћемо направити неке емисије, где ћемо показати да ли родитељи могу да сарађују, да ли деца треба да сарађују.
Ја сам педагог 38 година, итекако знам како се решавају педагошке ситуације.
Можда Ви знате, а да ли знају људи који су по школама?
– Знају, уче се. Школа је образовно-васпитна, увек ћу рећи васпитно-образовна установа. Шта вам значи да му дате пет из биологија, а он није постао добар човек, има лоше навике. То је обавеза породице и школе.
Кажу просветари “нисмо ми то за плаћени” или родитељи “није те школа научила”. Извините, молим вас, то је заједнички посао.
Деца ће из таквих, добрих примера, научити и постати људи. Све моје бивше ђаке, чим закасне на час, терао сам да идемо у шуму да почистимо или слично. Чистим упоредо ја са њима.
Дајте лични пример. Можда је несрећан пример изабран, али дато је школе да направи своју слику, да Савет родитеља и Ђачки парламент направе боље неко што неко други каже. Ђаци су правдољубиви.
Најавили сте оштру борбу против “дивљих факултета”. Има ли резултата?
– До 1. октобра су сви дужни да се пријаве – пријавило се негде око 7о установа, што државних, што приватних, што високих струковних – које нису ни започеле акредитацију. Пријавио се чак један број људи, који се почели да се гасе установе, иако не морају, јер су врло ревносни.
Они су започели акредитацију, али је дошло до промене – уместо Комисије за акредитацију и проверу квалитета, која је учестовала у оквиру Савета за високо образовање, промењен је модел и направљена је Агенција, по европским стандардима. Тај вакум је задржао процес акредитације одређених установа и ми то не замерамо. Дакле, они су у поступку.
Борићемо се са онима који се нису пријавили, плус смо имали 24 случаја из Високе пословне школе, и поменутих 70, то представља око стотинак случајева за које знамо. Претпостављам, да бар 20-30 одсто има бандоглавих, па мисле да ће бити по њиховом.
Ово је требало да се уради пре више деценија. Не можемо продавати причу о квалитету, а овамо држите причу да одете у неки град, поједете пљескавицу, упишете оцену и вратите се. То и врапци знају у овој земљи.
М. Ивас
Цео интервју прочитајте на Телеграф