Круг викања.
Готово да нема родитеља који ово не разуме. И оног који се није запитао ЗАШТО моја деца чекају да викнем, да би послушали? Па ја не желим да будем мама која виче!
Кад желимо да деца нешто ураде, а они не послушају, већина родитеља осети да нема другог избора до да подигне тон.
Можда звучи као немогућа мисија потпуно елиминисати викање (јер сви некад вичемо), али постоје ствари које можемо урадити како бисмо овај круг прекинули.
Ево неколико савета за родитеље који би волели да их деца послушају „из прве“ а да то не буде из страха.
1. Смањите број инструкција које дајете деци.
Ако непрестано исправљамо и придикујемо, деца се искључе. Бавите се важним задацима и нове уводите постепено.
2. Привуците пажњу детета пре него што им кажете шта очекујете да ураде.
Често вичемо из друге просторије очекујући да деца разумеју да је то што ми од њих тражимо важније од оног што они тренутно раде. То ће разумети углавном деца којој је страх мотив. А то не желите. Зато приђите, привуците пажњу на себе и дајте јасну инструкцију.
3. Похвалите
Ако сте на почетку прекидања круга викања, приметите увек кад дете послуша из прве и похвалите.
4. Дајте детету јасна упутства, како би разумело због чега нешто ради
Уместо само „Хајде да се обујеш“ реците „Хајде да се обујеш да бисмо мало прошетали.“ Ни ви не волите кад вам неко даје задатак, а немате појма због чега то радите.
5. Останите смирени и кад не иде
То јесте најтеже. Али се сетите да то радите да бисте дугорочно остварили добар однос са својим дететом.
6. У почетку, кад год је могуће, испратите обављање задатка.
Мала деца лако изгубе фокус и заиграју се. То не раде намерно, зато их смирено враћајте на задатак.
7. Логичке последице
Ако дете не оставља то што ради да би вас послушало, онда укључите логичку последицу. „Изгледа да ти смета цртани да би обавио задатак, зато ћу угасити/паузирати док не завршиш.“
Ако је могуће, трудите се да детету нудите избор. „Хоћеш ли да покупиш играчке одмах или након што поједеш ужину?“
Није реално очекивати да ће ови савети учинити да више никад не подигнемо тон, али могу бити баш велики корак напред у вашем односу са дететом и његовом односу ка задацима.
Saveti su zaista korisni, ponekada i preko potrebni, naročito kada stvari odu daleko. A otišle jesu, jer je vika, vrhunac problema i znak nemoći.
Međutim, problem valja rešavati sveobuhvatno, tako što ćemo otkoniti uzroke, da ne bi u kontinuitetu lečili posledice.
A uzroci su vaspitni modeli koji su se savremenoj porodici, nametnuli u vreme tranzicije, devedesetih godina prošlog veka. Umesto batine, dobili smo blagu prinudu i šargarepu kao sredstvo potkupljivanja deteta. Da bi poslušalo, obećamo mu nagradu, uslovimo mu um i damo zadatak. Ako ga ne ispuni, nema nagrade, oduzima mu se.
I niko nije bio protiv zabrane batine, a isto tako niko nije migao očekivati da će šargarepa doneti toliko nevolje. A zašto je tako ? Ako dete nagradimo da bi jelo ili bilo šta uradilo, uništavamo njegovu prirodnu potrebu za hranom i za radom. Krivimo izvornu i preko potrebnu emociju radosti sve do najveće pošasti zvane pohlepa. I sve što radi, radi iz interesa.Ako pak oduzimamo obećanu nagradu, naslojavamo i krivimo izvornu ljutnju, najpre do besa, potom do gneva. Zato se sve više gubi prag tolerancije i deca postaju nasilna. Vraćaju nam milo za drago.
Treća nevolja koja nas snađe, jeste posledica prezaštićivanja od rada, reda i zivota. Ako nema zadatke od malih nogu, kada dete radi u radosti od rada, onda smo dobili lenjo i nesvesno dete.
Kada ugrozimo tri zdrave emocije, na dete se okrećemo pridikama i razgovorima. U takvim okolnostima to nije human razgovor, već napad na zdravu emociju tuge, a kao posledicu imamo zavidno i nevoljno dete.
Na kraju, a možda i ispred svega, je šteta učinjena kada dete nekritički stavimo pred ekran. I stručne službe se slažu, da dete ne sme pred ekran do treće godine, da se utemelji u realnom svetu. Nakon toga pomalo i selektivno. U suprotnom, imamo zavisno, ustrašeno, agresivno ili autoagresivno dete. I da ne dužim, ekran formira ličnist deteta, razvija imitatorski um i menja prirodu čoveka. Neko se pobrinuo da tako bude, mi smo stihijno sve prihvatali i eto ga problema.
Dakle, Srbija ima rešenje, nije pretenciozno, ako to kažem, jer Znanjem Izvornog vaspitanja Prof. Milice Novković, otklanjamo uzrok, harmonizujemo emocije i zadobijamo vrlinske vrednisti, koje zaista živimo.
Kako deca, tako odrasli. Jer, iluzija je čekati sistemsku promenu, ona se dešava kada za to dođe istorijski trenutak, za promenu svesti, za spas porodice imamo, naučno utemeljeno Znanje. Šta nam treba više od toga.