Поводом јучерашњег инцидента који се догодио у згради Машинске школе у Новом Саду, када је на ученике Јовине гимназије постала полиција, огласио се и синдикат гимназије, Независни синдикат просветних радника Војводине. Њихово саопштење преносимо у целости.
”Шта је труло у Јовиној гимназији, нешто заудара, или смо само ми, запослени, изгубили чуло мириса од константног апсурда? Јер, ако је нова школска пракса да се на наше ученике реагује полицијом, онда би бар било поштено да нас неко о томе обавести. Да знамо да више не радимо у институцији образовања, већ у малој, уредно администрираној криминолошкој радионици.
Јутрошње (јучерашње, прим. ур.) одбијање дијалога, упорно инсистирање директора на прихватању искључиво сопствених ставова, као и континуирана злоупотреба закона и манипулација институцијама и људима, кулминирали су покушајем да се конституише Ученички парламент у атмосфери застрашивања. Чињеница да је директор допустио, а делује да је то и подстакао, да се седница заврши позивањем полиције, представља најнижу тачку урушавања школског окружења и здравог педагошког рада у већ девастираној Гимназији „Јован Јовановић Змај“.
Шта год био повод за такав поступак, остаје неспорна чињеница: руководство школе је јутрос тражило заштиту полиције од сопствених ученика. Од деце која су била званично и легитимно позвана на седницу Ученичког парламента.
Годинама уназад слушамо од директора како „ученик не може да увреди наставника“ и како је „свако понашање ученика реакција на оно што је наставник јесте или није урадио“. Ако се те речи и даље важе, онда директоре, већ годину дана повлачиш погрешне потезе према својим ученицима. Основно педагошко начело је јасно: када васпитна метода не даје резултате, мења се, прилагођава, ослушкују се потребе оних који се васпитавају, даје се лични пример поштовања етичких принципа. Зар је то нестало из нашег школског система? Где је нестала педагогија?
Без обзира шта ко мислио, закон природе је неумољив. Ова деца ће ускоро постати лекари, адвокати, инжењери, професори… сећаће се оних који су на њихово легитимно тражење права одговорили полицијом. Њихови ће поступци остати записани и биће питање како ће их дотични објашњавати својој деци и унуцима, и како ће са њима живети, уколико имају имало савести.
Подсећамо, и то врло јасно: пре тачно годину дана, према ономе чему су и ученици и запослени тада сведичили, директор је ученике спровео из учионице ка Свечаној сали уз полицијску асистенцију. То је, очекивано, резултирало блокадом школе. И тада, као и данас, за тај и многе друге, по нашем мишљењу дубоко проблематичне потезе, директор Радивоје П. Стојковић није преузео ни зрно одговорности. Као да је одговорност нека застарела педагошка категорија, нешто што је, претпостављамо, престало да се предаје кад је и педагогија мистериозно нестала из ове школе.
Ако је ово модел управљања, онда смо изгледа сви само статисти у представи у којој се деца третирају као безбедносна претња, а полиција као продужена рука „ауторитета“.
Због свега наведеног, сматрамо да сви представници руководства, са свим неименованим помоћницима, као и Школски одбор на челу са директором, треба да поднесу оставке – закључују Чланови Независног синдиката Гимназије „Јован Јовановић Змај“.











Изокренута стварност. Нема везе са реалношћу. То да ли деца могу бити безбедносна претња видели смо од дечака убице. Сазван је ученички парламент на тражење али су блокадери инсистирали на сукобу са директором који се није појавио а није ни морао. Сами сте писали да су се помоћници директора закључали . Да ли је закључавање наставника агресивни чин или покушај самозаштите? Шта значи звање полиције да би могли наставници да изађу? Јадна мајка свима нама ко западне код таквих будућих адвоката и лекара. Сад као ученици са својом бахатошћу ,насиљем какви би били сутра на положају неком?. Све су то деца васпитавана у принципу “ не дај сине на себе, шта наставник зна, неће тебе нико дирати. Ово је резултат. То је студент који гађа са леђа ,подмукло и упорно директора дома здравља који га и не гледа и ћути, То је Цицварић који напада полицију, А у будућности ће бити још горе. Али од таквих ће сви бежати. Живот и реалност лине своје. Марљиви и куктурни ученици биче и као људи цењени увек. Бар на крају или после неког времена.