Министарство просвете одржало је онлајн јавну расправе о Стратегији образовања. о Унија синдиката просветних радника с огласила.
Саопштење синдиката преносимо у целости:
Саопштење синдиката преносимо у целости:
Таман помислимо да просветне власти не могу да се обрукају ни више, ни свеобухватније, а оне нас демантују. Када год поверујемо да смо дотакли дно, под нама се отвори нова рупа. Сада је на реду најновија Стратегија образовања и васпитања.
Пошто није остварена, а ни честито анализирана она која је донета 2012. и важила до краја 2020. године; пошто немамо информације где смо грешили у претходних осам година, а шта како ваља урадили, прави је тренутак да се крене у ново залуђивање јавности.
Оно што посебно чуди и вређа свакога ко прати образовање у нас, јесте да ова Стратегија, нема потписане ауторе. Наиме, можда бог свети зна ко је ово све написао/преписао/превео, али обичном човеку та информација није доступна.
Потписало се Министарство просвете, науке и технолошког развоја, као што су народну књижевност стварали даровити појединци. Зашто је то тако, питање је више за бившег него садашњег министра јер је претходни кренуо лошим путем, а овај је тим путем наставио. У складу са ковид временом организована је кратка онлајн расправа о документу, што само говори да се некоме баш жури у светлу будућност.
Шта смо сазнали:
1. Цвеће ће лепше цветати, а живот ће бити диван, каже документ. Једино не знамо када јер је све написано у футуру И, футуру II и потенцијалу. Осим глаголских времена и начина, највише забрињава да о финансирању скоро и да немамо информација.
2. Средња школа ће бити обавезна, мада о томе морамо још да диванимо и прво да променимо Устав РС.
3. “Предшколско образовање и васпитање није систем за чување деце”, каже Стратегија, а нама сваке године на хиљаде деце не може ни на чување да уђе у вртиће јер нема места.
4. “Већи обухват образовања одраслих”… У земљи где је 850 хиљада људи са непотпуном основном школом, из предлога Стратегије сазнадосмо да је ова врста образовања процентуално занемарљиво мала.
5. Неговање српског језика као стратешко питање у дијаспори! Овде су нам становници неуки, а ђаци – функционално неписмени, али ћемо ми ипак да се бавимо белим светом и учењем матерњег језика, док наши смерови дуалног образовања имају два часа српског недељно! Наравно, добро је бринути о дијаспори, али у исто време треба решавати и овдашње проблеме.
Да заокружимо причу. Оно на шта је Унија синдиката просветних радника Србије упозоравала још уочи доношења претходне Стратегије нису били стратешки циљеви и стварање друштва знања, већ ФИНАНСИРАЊЕ! Ко ће промене платити?
Ко ће у школе новац уложити? Ко ће једносменски рад увести? Ко ће тоалете по школама направити, кровове закрпити, подове труле променити, нове вртиће сазидати? Ко ће васпитаче и наставнике материјално збринути? Када ће просветни радници од својих зарада пристојно живети? Да ли ћемо икада увести праведне платне групе и разреде и мотивисати наставнике? Другим речима, када ће се за образовање више издвајати? То је кровно питање Стратегије образовања, а пре свега стратегије односа према образовању!
Кад смо већ код новца, једино што је кристално јасно јесте да се неки новац морао оправдати управо празном причом.
Питање за лицемерну Европу је да ли стварно верује да ће овакви стратешки папирићи поправити школство или управо супротно? Вероватно знају да неће, па финансирају овакве пројекте.
Питање за све нас, да ли новине могу доћи кроз новонаписану (преписану/преведену) Стратегију, а да се суштински ништа не промени?!
Свакако сада и поуздано знамо да напредак и берићет образовања и васпитања остаје само на нивоу јаловог трабуњања, зачињеног бесмисленим реформама и квази променама.