Однос мајке и кћерке је увек био један од најзанимљивијих и најдинамичнијих породичних односа.
Због специфичне женске повезаности и богатства емоција, овај однос је често био анализиран од стране стручњака и откривене су многе значајне карактеристике које се јављају у релацији мајка и кћерка. Kао и сваки однос и овај има своје лице и наличје.
Веома је важно да кћерке имају добре узоре у мајкама, јер их мајке својим примером уче како да правилно усвоје своју родну улогу.
За сваку кћерку је значајно, пре свега, да има мајку на коју може да се угледа. Деца уче од родитеља на основу њиховог модела, на основу идентификације са родитељима и на основу имитације родитеља. Kада видимо девојчицу која у својим шерпицама “кобајаги кува ручак”, морамо знати да она ради једну веома озбиљну ствар. Она кроз игру усваја модел понашања који је видела код своје мајке и увежбава своју улогу. Дакле, веома је важно да кћерке имају добре узоре у мајкама, јер их мајке својим примером уче како да правилно усвоје своју родну улогу.
Једна од најзначајнијих одредница те улоге је преношење поруке да је дивно и у реду бити женског пола. Она мајка која се пре свега радује што је добила кћерку и која и сама ужива у својој родној и полној улози као женско ће и на вербалан и на невербалан начин ове поруке пренети својој кћерки која ће онда кроз одрастање научити да је у реду и дивно бити женско, да има дозволу да истражује и надограђује своју улогу, учиће је како се та улога остварује кроз нека специфична понашања и како се опходити према особама супротног пола. Дакле, оно што је веома важно за здрав однос између мајке и кћерке кроз одрастање је да сама мајка пре свега прихвата себе и своју женственост, а затим и да прихвата своју кћерку баш такву каква јесте.
Уколико мајка из неких разлога не прихвата неке аспекте себе, она неће бити у стању да те аспекте на добар начин пренесе и прихвати ни код своје кћерке. Тако се у неким случајевима, посебно када кћерка зађе у тинејџерске године, јављају разни проблеми између мајки и кћерки у виду честих свађа и конфликата иза којих могу да стоје завист, компетиција, борба за моћ итд.
Неприхваћени аспекти себе не прихватају се ни код детета
Ако, на пример, мајка не прихвата сексуалне аспекте себе као женског бића, неће моћи да те аспекте прихвати ни код своје кћерке тинејџерке, па може доћи до недовољно отворених разговора о сексуалности између њих две, мајчине зависти на полно одрастање кћерке, забране забављања са момцима уместо исправног информисања о сексуалности и отвореног разговора са поштовањем граница друге особе. Kао и у сваком односу и за овај однос је карактеристично да они психолошки делови нас самих које одбацујемо не можемо ни код других људи да прихватимо.
Зато је важно да мајка буде у добром контакту са самом собом и са својим жељама и потребама да би могла да пружи добар пример кћерки. Познато је да деца уче не оно што им говоримо, већ уче из онога што радимо, а имају и добру интуицију да примете уколико нисмо аутентични и искрени према себи, па је важно да то будемо и да радимо на себи како бисмо остварили добре односе и са блиским људима.
Неприхватање одрастања
Неприхватање одрастања и осамостаљивања кћерке се може огледати у томе да мајка подсвесно саботира ово одрастање приказујући кћерки одрасли свет како опасно место, презаштићујући кћерку и не припремајући је за самостално функционисање у друштву.
Такође, многе мајке које воле и прихватају своје кћерке имају проблема када дође тренутак да те кћерке одрасту. Неприхватање одрастања и осамостаљивања кћерке се може огледати у томе да мајка подсвесно саботира ово одрастање приказујући кћерки одрасли свет како опасно место, презаштићујући кћерку и не припремајући је за самостално функционисање у друштву. Овакав однос називамо симбиотски однос. Нормално је да су мајка и кћерка у симбиози када је кћерка још дете. Симбиоза значи да једна особа не може да преживи без друге. Дете не може да преживи без родитељског старања, без родитељске бриге, а знамо и да може имати значајне проблеме у животу ако није добијало довољно љубави и привржености.
Међутим, како дете одраста, тако постаје све самосталније и спремније за самостални живот у друштву. Неким мајкама ово одрастање кћерки јако тешко пада и настављају да буду са кћеркама у психолошкој симбиози иако за то више неме потребе. Симбиоза се може огледати у понашањима као што су: стално зивкање телефоном, контролисање, непоштовање граница и приватности у односу. Kћерка може имати амбивалентна осећања према мајци. Може је волети али и осећати љутњу или кривицу због жеље за осамостаљивањем коју не може да оствари.
Међутим, здраво одрастање и одвајање носи промену односа али је врло важно и утешно знати да одрастање кћерке није крај већ да је то почетак нове етапе односа мајка и кћерка у којој могу да уживају обе. Имати здрав однос читавог живота подразумева да прихватимо да одрастање није напуштање, већ је сазревање и обогаћивање и саме особе а и односа у коме мајка и кћерка могу да размењују богате садржаје и емоције и да уживају у свим новим аспектима и доживљајима који следе ако прихвате неминовне трансформације односа.
Синдром савршене мајке
Постоји такође нешто што се назива синдром савршене мајке. Неке жене сматрају да морају бити савршене мајке својој деци и давати им увек савршен пример. Жене некада имају представу да морају бити посвећене својим кћеркама сваког дана, по читав дан, да морају увек бити расположене за њихове жеље и потребе, да морају савршено бринути о њима. Пошто то није могуће ни изводљиво, ове мајке почну да се осећају депресивно јер не могу да достигну те идеале. Тако не могу да остваре истински добру везу са својим кћеркама.
С друге стране, кћерке могу да закључе да је бити мајка јако тешко, напорно и незабавно, јер виде да се њихове мајке одричу многих својих потреба да би биле јако добре мајке. Kћерке тако могу да закључе да и није баш дивно имати децу и породицу кад одрасту, па то избегавају. Где је кључ за савршену мајку?
Важно је знати да савршена мајка не може да постоји. Може да постоји довољно добра мајка. Довољно добра мајка је она која води рачуна о потребама детета, која му пружа љубав и посвећена је, али води рачуна и о својим потребама. Kоја ослушкује своје дете али и која зна да може да погреши и да то прихвати. Ми смо, гледајући своје баке и прабаке од којих многе нису имале каријере, закључиле да су оне биле веома много посвећене својој деци и да такву посвећеност уз редован посао и друге обавезе нећемо успети да постигнемо.
Али, то и није потребно. Оно што је потребно знати је да је за добру мајку важно да пре свега буде добра према себи. Да има свој систем подршке у подизању деце. Да зна да је у реду погрешити. Да је у реду бити свој и аутентичан и као родитељ и као особа. Да је у реду потражити помоћ кад нам затреба. Тако се шаље важна порука кћеркама да могу да и оне буду добре мајке једног дана, а да не занемаре себе, што ће их додатно мотивисати. Наравно да често стављамо потребе своје деце испред наших, посебно кад су мала, али ако то превише радимо наше унутрашње дете ће се побунити. Морамо и о њему да се старамо како ваља. Зато је за жену важно да има подршку, најбоље самог супруга у подизању деце и одређивању граница.
Блискост родитеља
Занимљиво је да су истраживања показала да су најсретнија она деца чији родитељу су ближи међусобно него што су блиски са децом. Што значи да првенствено постоји веза између мужа и жене који су добри родитељи, али постоје и границе у њиховом односу према деци. Деца се на тај начин осећају заштићено и омеђено сигурним границама. Уколико у породици постоје коалиције као између мајке и сина, мајке и кћерке, оца и кћерке, то није добро за породични систем. Деца воле да знају да су њихови родитељи пар, а да су деца деца и да их нико не ставља у незгодан положај арбитра у свађама између мужа и жене. Kћерке које најсретније одрастају уз своје мајке су оне које виде љубав и посвећеност мајке и оца у свом дому, које науче прихватање себе и своје улоге идентификујући се са мајком и које имају здрав и присан однос са мајкама, али имају и здраве границе у том односу.
Важна ствар за напоменути у односу мајке и кћерке је и специфичан положај жене у патријархалном свету код нас. Није било лако, а није ни сада лако, бити мајка и бити кћерка у свету чије доминантне вредности одређују мушкарци. Зато можда и постоји таква карактеристична солидарност између мајке и кћерке јер разумеју једна другу и није им увек једноставно да се снађу у својим улогама поред толико некада и сасвим опречних захтева који се постављају пред њих.
Оне вредности које се генерацијама преносе са бака, на мајке, а онда на кћерке, могу да буду врло збуњујуће. На пример, мајке могу преносити поруке својим кћеркама да буду лепе, али не превише сексуалне, да не би биле означене као жене лаког морала; да буду паметне, али не превише паметне, да не би биле паметније од мужа; да храбро подносе недаће, али да буду покорне; да буду образоване, али не и каријеристи; да се залажу за себе, али да се зна “ко је глава куће”. Ове двосмислене и нејасне поруке су често настајале због потчињеног положаја жене у патријархалном друштву, где жена није могла стећи пуну самосталност и самоостварење у друштвеном смислу, па су мајке, желећи најбоље својим кћеркама, училе ћерке како да остваре неке своје жеље и потребе али да се ипак не истичу да не би биле кажњене на неки начин или одбачене.
Наравно да су ови двоструки стандарди довели и до конфузије у самим мушко женским односима као и до непријатељства мушкараца и жена где се жена вековима осећала подређеном. Зато је важно да одрасле кћерке имају слободу да преиспитају вредности које су добиле од својих мајки и да оне које не сматрају аутентичним и исправним могу да одбаце. Ново доба је донело одређену слободу за жену у друштвеном смислу, али и даље жене немају слободу да буду важне у пуном смислу ове речи. А жеља да будемо важни и прихваћени је једна од најважнијих људских жеља, па је и за однос мајке и кћерке битно да се обе осећају важно, прихваћено и слободно. Тако обе могу да надограђују свој идентитет и да проширију своје видике.
Мајка која је прихватила себе и имала слободу да буде прихваћена од других лакше ће и боље прихватити кћеркину жељу за изграђивањем сопственог идентитета у тинејџерском добу. Лакше и лепше ће прихватити да је постала бака, да има кћерку која жели да иде у Азију, која жели да се уда, која не жели да се уда, која жели на факултет и која не жели, која жели да буде атлетичарка или ветеринар, спасилац на плажи или шта већ.
За здрав однос мајке и кћерке важно је да обе имају слободу да изразе своје жеље, да обе имају своје границе, да обе могу у свом односу да изразе нешто заједничко и нешто само своје – посебно. Да могу без кривице, а са радошћу да кажу: “Ја сам таква, али моја мајка (кћерка) није”, што значи да своје међусобне разлике не доживљавају као препреку већ као израз богатства свог односа и позив на међусобно учење раст и развој.
Истраживања су показала да је кћеркама потребна стабилна, смирена и опуштена мајка, а да би мама била таква и њој је потребна брига, нежност и подршка. У таквом односу мајка и кћерка могу да уживају и да пронађу заједнички језик макар кћеркин муж био и сам Хад. Деметра и Персефона увек нађу начин да се сретну и уживају заједно.
Пише: Адриана Пејаковић, дипл. психолошкиња, психотерапеуткиња у едукацији (ТА Центар)
контакт: adrijanapejakovic@yahoo.com
Извор: Danas