Kako je pojam traume tako pogrešno shvaćen u našoj kulturi, živimo u društvu sa mnoštvo odraslih ljudi ophrvanih sramom.
Sramom što ne razumeju sopstveno ponašanje.
Ili što se osećaju zaglavljenim u osećanjima i obrascima čiji koreni dosežu do najranijeg perioda. Uglavnom, van domašaja svesnog.
Trauma nije samo jedan zastrašujući događaj. Trauma je bilo koje iskustvo sa kojim osoba ne može da se nosi + koje uslovljava da nervni sistem ispadne iz ravnoteže. Traumu neće svaka osoba doživeti na isti način, te ove doživljaje ne treba ni porediti. Ne možemo ih označavati kao „velike“ i „male“, niti manje ili više validne. Način na koji dete procesuira traumatsko iskustvo zavisi od sposobnosti roditelja da regulišu sopstvena emocionalna stanja. Dete će se po principu modelovanja nositi na sličan način, a neretko putem distrakcija, izbegavanja, korišćenjem supstanci, izlivima besa, ulaskom u odnose sa toksičnim dinamikama, zatvaranjem u sebe…
Za dete, i sledeće situacije predstavljaju traumu:
1. Roditelj koji negira detetov doživljaj realnosti.
2. Roditelj koji ne vidi i ne čuje dete onakvim kakvo jeste.
3. Roditelj koji (vikarijski) živi kroz svoje dete.
4. Roditelj koji govori detetu da ne sme ili ne bi trebalo da ima određena osećanja.
5. Roditelj koji kroz dete pokušava da razreši nešto iz sopstvenog detinjstva ili mladosti.
6. Roditelj koji je fokusiran na pojavno – npr. fizički izgled, uspeh, imidž.
7. Roditelj koji ne ume da reguliše sopstvena osećanja.
Dr Nicole LePera, „The Holistic Psychologist“, psiholog & psihoterapeut
Izvor: Beleške sa psihoterapije