Наше полице препуне су књига Креативног центра. И често се запитам како би детињства и приче пред спавање моје, али и десетина хиљада друге деце у Србији, изгледала да ова издавачка кућа никад није настала.
Одрастање уз приче о Петсону, Грозона, мачка Цицка, Прутка, поеме Бране Црнчевића, Бранка Ћопића и Бране Цветковића, уз илустрације које распламсавају машту, сигурно је нешто што ће свако дете памтити. И као што сви они имају неколико књига којих нису спремни да се одрекну ни кад мало одрасту и уђу у тинејџерско доба, тако је и код нас. Поред ових горе набројаних, почасно место на полици заузима и једна која није слична осталима, а којој се и данас често враћамо. Поново и поново.
То је прича о Мичу и Себастијану. Два другара, мачак и слон, који једног обичног сунчаног поподнева упецају флашу са получитљивим писмом и једном малом, малецком семенком која их на крајње уврнут начин одводи далеко од Сунцограда у потрагу за градоначелником који је давно и мистериозно нестао. Реч је, можда већ препознајете, о књизи „Невероватна прича о џиновској крушци”.
А онда сам, пре пар дана, на сајту Креативног центра угледала ново издање чије илустрације стилом невероватно подсећају на причу о Мичу и Себастијану. Да, Јакоб Мартин Стрид, аутор ове пустоловине препуне детаља и догађаја, после петнаест година рада завршио је нову књигу – „Фантастични аутобус“. Превод који је потпуно сачувао Јакобову енергију дугујемо Радошу Косовићу. Књига нам долази на 212 страна чистог уживања, па неће бити довољно ни 212 читања да се сваки детаљ уочи.
Иначе, оригинал, који је у Данској изашао крајем 2023 (и одмах постао најпродаванија књига те године, претекавши и Харија Потера) широк је читавих 40 центиметара и тежи два и по килограма – књига коју је, како су дански критичари са задовољством приметили, дословно тешко држати у крилу, а још теже испустили из руке.
„Mи смо морали да смањимо величину књиге у односу на данско издање – ниједна наша штампарија није могла да штампа оригинални формат, па смо и ми и већина издавача који су га превели радили ову мању верзију. Ипак, прича остаје једнако магична и посебна.” – рекла нам је Јована Стошић, директорка маркетинга у Креативном центру.
Стрид је и овог пута повео малу заједницу аутсајдера – банду антропоморфних животињица које живе у незаконито подигнутим кућицама на периферији измишљеног града Анстар Ситија – и натерао их да, суочене са најездом булдожера и бесомучним загађењем, саграде возило којим ће побећи ка спасењу.
Уместо крушке, овог пута је то аутобус с више од десет точкова, четири мотора и невероватних 18.500 коњских снага: летећа, клатећа Нојева барка у којој има места и за кухињу, и за собе за спавање, и за све комшије које више немјуа где да се врате. Болесни мали Тимо, чије здравље копни заједно са ваздухом који град загађује, њихов је разлог да крену ка далекој земљи Баланки, где наводно цветају шафран-љиљани способни да излече све.
Препознајем ту формулу и допада ми се: код Стрида се авантура увек рађа из нужде мале заједнице да се избори за голи опстанак, и то је, чини се, тајна због које његове књиге истовремено миришу на дечју маштарију и на озбиљан политички став.
А тај став код Стрида никада није био случајан. Пре него што је постао један од највољенијих европских аутора за децу, овај самоуки цртач је готово деценију објављивао сатиричне стрипове у данском „Политикену“, оштре и са израженом антиауторитарном цртом која није бирала мете. Та иста црта, само омекшана хумором и акварелом, и данас се провлачи кроз његове сликовнице – у „Фантастичном аутобусу“ постоји, рецимо, и зли диктатор који деци отима поклоне славећи свој рођендан сваког дана, и напуштене нуклеарне електране као неме успомене на неки давни, велики рат.
Ништа од тога, међутим, не оптерећује децу која књигу држе у рукама – Стрид је и даље, пре свега, мајстор топле, урнебесне и визуелно раскошне приче, само што је овог пута, признаје и сам, отишао даље и дубље него икад, храбро уводећи тему болести и смрти од самих првих страница.
Оно што највише чека верне читаоце „Крушке“ јесте, ипак, Стридова непогрешива рука за детаљ. Као и код Мича и Себастијана, и овде је свака машина – а фантастични аутобус је, у суштини, једна огромна, запетљана машина – нацртана с љубављу инжењера и посвећеношћу опсесивног колекционара, тако да се истој страни може вратити безброј пута и сваки пут открити нешто ново: неког путника кога раније нисте приметили, натпис исписан ситним словима, шалу скривену у углу илустрације.
Уредница српског издања Катарина Плазинић то је добро сажела када је за ову књигу рекла да ћемо се на свакој страни „дивити Стридовом таленту за стварање атмосфере величанственом палетом боја“ и да ћемо, читајући је, осетити и топлину очевог загрљаја, и хладноћу друштва, и неизвесност будућности кроз ветробранско стакло тог необичног возила. То је, у суштини, и разлог зашто се Стриду враћам: ретко који аутор уме да држи у равнотежи толико слојева одједном, а да ниједан не превагне и не угуши остале.
Данска публика је, изгледа, препознала ту равнотежу на најбољи могући начин – „Фантастични аутобус“ је постао најпродаванија књига у Данској у години изласка, прва дечја сликовница која је то пошло за руком од 2005, када је ту титулу носио последњи Хари Потер. Продато је више од 75.000 примерака, а 2024. године Стрид је, као први дански аутор у историји те награде, добио Награду Савета Северне Европе за дечју и омладинску књижевност – жири је образложио одлуку речима да књига „вози право у срце читаоца“, спајајући топлину заједништва унутар аутобуса са хладноћом света напољу.
Али, треба да знате да „Фантастични аутобус“ није обичан наставак “Крушке”, иако можда тако звучи. То је зрелије, дубље дело истог аутора, који је, чини се, чекао да и сам одрасте заједно са својим читаоцима како би им могао поверити и болест, и губитак, и страх од света који се руши. А опет, на крају сваког поглавља, као нека тиха заклетва, остаје она иста Стридова вера да машта и солидарност могу да победе сваки облик зла – „Све што постоји, твоје је“, пише на почетку једног поглавља, „све што не постоји, моје је“, стоји на почетку другог. А читаоцу је препуштено да сам одгонетне шта је од то двоје истинитије.