Naše police prepune su knjiga Kreativnog centra. I često se zapitam kako bi detinjstva i priče pred spavanje moje, ali i desetina hiljada druge dece u Srbiji, izgledala da ova izdavačka kuća nikad nije nastala.
Odrastanje uz priče o Petsonu, Grozona, mačka Cicka, Prutka, poeme Brane Crnčevića, Branka Ćopića i Brane Cvetkovića, uz ilustracije koje rasplamsavaju maštu, sigurno je nešto što će svako dete pamtiti. I kao što svi oni imaju nekoliko knjiga kojih nisu spremni da se odreknu ni kad malo odrastu i uđu u tinejdžersko doba, tako je i kod nas. Pored ovih gore nabrojanih, počasno mesto na polici zauzima i jedna koja nije slična ostalima, a kojoj se i danas često vraćamo. Ponovo i ponovo.
To je priča o Miču i Sebastijanu. Dva drugara, mačak i slon, koji jednog običnog sunčanog popodneva upecaju flašu sa polučitljivim pismom i jednom malom, maleckom semenkom koja ih na krajnje uvrnut način odvodi daleko od Suncograda u potragu za gradonačelnikom koji je davno i misteriozno nestao. Reč je, možda već prepoznajete, o knjizi „Neverovatna priča o džinovskoj krušci”.
A onda sam, pre par dana, na sajtu Kreativnog centra ugledala novo izdanje čije ilustracije stilom neverovatno podsećaju na priču o Miču i Sebastijanu. Da, Jakob Martin Strid, autor ove pustolovine prepune detalja i događaja, posle petnaest godina rada završio je novu knjigu – „Fantastični autobus“. Prevod koji je potpuno sačuvao Jakobovu energiju dugujemo Radošu Kosoviću. Knjiga nam dolazi na 212 strana čistog uživanja, pa neće biti dovoljno ni 212 čitanja da se svaki detalj uoči.
Inače, original, koji je u Danskoj izašao krajem 2023 (i odmah postao najprodavanija knjiga te godine, pretekavši i Harija Potera) širok je čitavih 40 centimetara i teži dva i po kilograma – knjiga koju je, kako su danski kritičari sa zadovoljstvom primetili, doslovno teško držati u krilu, a još teže ispustili iz ruke.
„Mi smo morali da smanjimo veličinu knjige u odnosu na dansko izdanje – nijedna naša štamparija nije mogla da štampa originalni format, pa smo i mi i većina izdavača koji su ga preveli radili ovu manju verziju. Ipak, priča ostaje jednako magična i posebna.” – rekla nam je Jovana Stošić, direktorka marketinga u Kreativnom centru.
Strid je i ovog puta poveo malu zajednicu autsajdera – bandu antropomorfnih životinjica koje žive u nezakonito podignutim kućicama na periferiji izmišljenog grada Anstar Sitija – i naterao ih da, suočene sa najezdom buldožera i besomučnim zagađenjem, sagrade vozilo kojim će pobeći ka spasenju.
Umesto kruške, ovog puta je to autobus s više od deset točkova, četiri motora i neverovatnih 18.500 konjskih snaga: leteća, klateća Nojeva barka u kojoj ima mesta i za kuhinju, i za sobe za spavanje, i za sve komšije koje više nemjua gde da se vrate. Bolesni mali Timo, čije zdravlje kopni zajedno sa vazduhom koji grad zagađuje, njihov je razlog da krenu ka dalekoj zemlji Balanki, gde navodno cvetaju šafran-ljiljani sposobni da izleče sve.
Prepoznajem tu formulu i dopada mi se: kod Strida se avantura uvek rađa iz nužde male zajednice da se izbori za goli opstanak, i to je, čini se, tajna zbog koje njegove knjige istovremeno mirišu na dečju maštariju i na ozbiljan politički stav.
A taj stav kod Strida nikada nije bio slučajan. Pre nego što je postao jedan od najvoljenijih evropskih autora za decu, ovaj samouki crtač je gotovo deceniju objavljivao satirične stripove u danskom „Politikenu“, oštre i sa izraženom antiautoritarnom crtom koja nije birala mete. Ta ista crta, samo omekšana humorom i akvarelom, i danas se provlači kroz njegove slikovnice – u „Fantastičnom autobusu“ postoji, recimo, i zli diktator koji deci otima poklone slaveći svoj rođendan svakog dana, i napuštene nuklearne elektrane kao neme uspomene na neki davni, veliki rat.
Ništa od toga, međutim, ne opterećuje decu koja knjigu drže u rukama – Strid je i dalje, pre svega, majstor tople, urnebesne i vizuelno raskošne priče, samo što je ovog puta, priznaje i sam, otišao dalje i dublje nego ikad, hrabro uvodeći temu bolesti i smrti od samih prvih stranica.
Ono što najviše čeka verne čitaoce „Kruške“ jeste, ipak, Stridova nepogrešiva ruka za detalj. Kao i kod Miča i Sebastijana, i ovde je svaka mašina – a fantastični autobus je, u suštini, jedna ogromna, zapetljana mašina – nacrtana s ljubavlju inženjera i posvećenošću opsesivnog kolekcionara, tako da se istoj strani može vratiti bezbroj puta i svaki put otkriti nešto novo: nekog putnika koga ranije niste primetili, natpis ispisan sitnim slovima, šalu skrivenu u uglu ilustracije.
Urednica srpskog izdanja Katarina Plazinić to je dobro sažela kada je za ovu knjigu rekla da ćemo se na svakoj strani „diviti Stridovom talentu za stvaranje atmosfere veličanstvenom paletom boja“ i da ćemo, čitajući je, osetiti i toplinu očevog zagrljaja, i hladnoću društva, i neizvesnost budućnosti kroz vetrobransko staklo tog neobičnog vozila. To je, u suštini, i razlog zašto se Stridu vraćam: retko koji autor ume da drži u ravnoteži toliko slojeva odjednom, a da nijedan ne prevagne i ne uguši ostale.
Danska publika je, izgleda, prepoznala tu ravnotežu na najbolji mogući način – „Fantastični autobus“ je postao najprodavanija knjiga u Danskoj u godini izlaska, prva dečja slikovnica koja je to pošlo za rukom od 2005, kada je tu titulu nosio poslednji Hari Poter. Prodato je više od 75.000 primeraka, a 2024. godine Strid je, kao prvi danski autor u istoriji te nagrade, dobio Nagradu Saveta Severne Evrope za dečju i omladinsku književnost – žiri je obrazložio odluku rečima da knjiga „vozi pravo u srce čitaoca“, spajajući toplinu zajedništva unutar autobusa sa hladnoćom sveta napolju.
Ali, treba da znate da „Fantastični autobus“ nije običan nastavak “Kruške”, iako možda tako zvuči. To je zrelije, dublje delo istog autora, koji je, čini se, čekao da i sam odraste zajedno sa svojim čitaocima kako bi im mogao poveriti i bolest, i gubitak, i strah od sveta koji se ruši. A opet, na kraju svakog poglavlja, kao neka tiha zakletva, ostaje ona ista Stridova vera da mašta i solidarnost mogu da pobede svaki oblik zla – „Sve što postoji, tvoje je“, piše na početku jednog poglavlja, „sve što ne postoji, moje je“, stoji na početku drugog. A čitaocu je prepušteno da sam odgonetne šta je od to dvoje istinitije.