Изи Калман је школски психолог и психотерапеут који има дугогодишње искуство у раду са децом жртвама вршњачког насиља.
Развио је веома интересантан приступ решавању проблема са насиљем.
Његов приступ многи стручњаци сматрају контроверзним и разликује се од класичних програма за решавања вршњачког насиља који се спроводе у школама.
Калман сматра је су програми за превенцију насиља у школама потпуно бескорисни и штетни.
Родитељи греше када очекују од школе или других надлежних органа да зауставе вршњачко малтретирање. Овакав приступ окреће децу једне против других, уместо да помогне деци да науче правилно да се носе са неприкладним понашањима од стране вршњака.
Цела поента је у детету и његовој моћи да промени начин размишљања, као и начин на који доживљава насилнике. Не можемо мењати цео свет тако да деца не трпе.
Код школских програма за превенцију вршњачког насиља Калман види две мане
Прва је та што се дете охрабрује да пријави насиље надлежним органима у школи. Делује парадоксално, али како наводи Калман, проблем у пракси обично настаје управо зато што особе задужене да реагују у таквим ситуацијама често не знају правилно да се поставе па током испитивања, саслушавања, пресуђивања и кажњавања може да дође до ескалације.
До озбиљнијих чинова насиља обично долази након што се школа укључи у решавање проблема. Ситуација се додатно погоршава када се умешају родитељи да решавају проблеме своје деце, јер сваки родитељ мисли да је његово дете у праву. Борба двоје деце сада ескалира у сукоб између две породице.
Обично се борба између родитеља предаје директору школе. Када се родитељи и наставници свађају, директор се нађе у средини. Мора се поставити на дипломатски начин. Ако подржава учитеља, родитељи ће бити љути на њега. Ако подржава родитеље, учитељ ће бити љут на њега. Ако покуша да буде неутралан, обоје ће бити љути на њега.
Друга ствар коју родитељи или образовне установе погрешно раде је учење деце да туђе речи имају моћ да их повреде.
Познато је да су најчешће жртве вербалног насиља деца која се лако повреде због туђих речи, објашњава Калман. Данас се од школа захтева да децу уче како су речи страшно опасно оружје.
Уместо да их учине отпорнијим на увреде, програми против вршњачког насиља чине их хиперсензитивним.
Калман је разрадио методе које уче децу, родитеље и школе како да се носе са насиљем и агресијом применом психолошких принципа.
Постоје 2 главне стратегије како деца да науче да не буду жртве
Прва стратегија је научити децу да се не љуте или узнемире.
Није довољно само “игнорисати” насилника, пише, Калман. Ако сте љути, бесни или повређени, то се једноставно види и то не можете сакрити. Насилник ће наставити да вас задиркује.
За насилника је ваша негативна реакција – победа. Не дајте му да победи.
У ову сврху Калман је разрадио методу која се зове “играње улога” која открива деци шта се дешава у моменту када су мете насилника и како њихов негативни емоционални одговор покреће насиље.
Друга стратегија каже: Третирај насилнике као пријатеље.
Поставља се питање како да се према насилницима понашамо као према пријатељима. Калман је дао одговор: најважније је да одбијете да се наљутите или узнемирите.
Деца се уче да разумеју децу која користе насилне облике понашања и посматрају их као људска бића која немају моћ над њима, сем оне моћи коју им сами дају. Уместо да осуђују агресивну децу и њихове родитеље, треба да науче како да разумеју агресију и да се носе са њом – сопственом и туђом – на начин који води цивилизованом животу.
Предлаже неколико начина како можете научити дете да уз помоћ хумора одговори на провокације:
Неко те зове „дебели”.
Одговори: „Волео бих да могу бити мршав као ти”.
Неко вређа твоју расу или религију.
Одговори: „Знате, много људи мисли тако о нама. Имате ли појма зашто”?
Друг ти прети „Дај ми новац или ћу те пребити после школе”.
Одговори: „Волео бих да могу да ти купим ручак, али не могу. Ако желиш можеш да дођеш код мене на вечеру. Моја мама одлично кува!”
Деца вас задиркују, на пример: „Чуо сам да ноћу пишкиш у кревет”.
Одговори: „Верујеш ли у то”?
Деца вам кажу: “Више не да будеш бити у нашој групи.”
Одговорите: “Онда нећу бити у групи.” Ако виде да вас није брига, већа је вероватноћа да ће желети да останете у групи.
Деца покушавају да вас натерају да бирате између пријатеља. На пример: “Не можеш бити мој друг, ако се дружиш с Душаном.”
Одговорите: “Увек ћу те сматрати својим другом, али ако не можеш да будеш мој пријатељ због Душана, то је твој избор.” Морате одбити да изаберете. Објасните да је то избор друге особе, а не ваш.
Калманов програм је изазвао многе критике од стране других стручњака који се баве спречавањем вршњачког насиља. Критике су посебно усмерење на то што умањује улогу школе и надлежних органа за решавање проблема међу вршњацима. Читајући и друге радове поменутог психолога Изија Калмана, као и интеревјуе које је давао путем медија, стекла сам утисак да је погрешно схваћен.
Верујем да Калман сматра да и школе други надлежни органи треба да имају улогу у превенцији насиља, али се начин на који то сада раде показао погрешним. Уместо да се игра полицајца, Калман предлаже да школе формирају радионице где би деца могла да уче како да одбију да буду жртве, односно како да се изађу из улоге жртве без употребе агресивних средстава. Чим се употреби агресија, у насилнику се рађа још већи бес и жеља са осветом и тако настаје зачарани круг.
Није довољно само донети законе и мере против насилника. Насилник ће увек наћи начин да дође до жртве. Док има жртви, биће и насилника.
Школе и други надлежни органи треба и морају да пруже подршку свој деци, било да су жртве или насилници.
И жртве и насилници су деца која имају лошу слику о себи.
Свака школе треба да има едукативне радионице за сузбијање насиља у којима ће радити професионалци према посебним програмима за насилнике, жртве, наставнике и родитеље.
Приредила: Ирена Стојиљковић, дипл. дефектолог и психотерапеут.
Извор: Psihologytoday.com