Izi Kalman je školski psiholog i psihoterapeut koji ima dugogodišnje iskustvo u radu sa decom žrtvama vršnjačkog nasilja.
Razvio je veoma interesantan pristup rešavanju problema sa nasiljem.
Njegov pristup mnogi stručnjaci smatraju kontroverznim i razlikuje se od klasičnih programa za rešavanja vršnjačkog nasilja koji se sprovode u školama.
Kalman smatra je su programi za prevenciju nasilja u školama potpuno beskorisni i štetni.
Roditelji greše kada očekuju od škole ili drugih nadležnih organa da zaustave vršnjačko maltretiranje. Ovakav pristup okreće decu jedne protiv drugih, umesto da pomogne deci da nauče pravilno da se nose sa neprikladnim ponašanjima od strane vršnjaka.
Cela poenta je u detetu i njegovoj moći da promeni način razmišljanja, kao i način na koji doživljava nasilnike. Ne možemo menjati ceo svet tako da deca ne trpe.
Kod školskih programa za prevenciju vršnjačkog nasilja Kalman vidi dve mane
Prva je ta što se dete ohrabruje da prijavi nasilje nadležnim organima u školi. Deluje paradoksalno, ali kako navodi Kalman, problem u praksi obično nastaje upravo zato što osobe zadužene da reaguju u takvim situacijama često ne znaju pravilno da se postave pa tokom ispitivanja, saslušavanja, presuđivanja i kažnjavanja može da dođe do eskalacije.
Do ozbiljnijih činova nasilja obično dolazi nakon što se škola uključi u rešavanje problema. Situacija se dodatno pogoršava kada se umešaju roditelji da rešavaju probleme svoje dece, jer svaki roditelj misli da je njegovo dete u pravu. Borba dvoje dece sada eskalira u sukob između dve porodice.
Obično se borba između roditelja predaje direktoru škole. Kada se roditelji i nastavnici svađaju, direktor se nađe u sredini. Mora se postaviti na diplomatski način. Ako podržava učitelja, roditelji će biti ljuti na njega. Ako podržava roditelje, učitelj će biti ljut na njega. Ako pokuša da bude neutralan, oboje će biti ljuti na njega.
Druga stvar koju roditelji ili obrazovne ustanove pogrešno rade je učenje dece da tuđe reči imaju moć da ih povrede.
Poznato je da su najčešće žrtve verbalnog nasilja deca koja se lako povrede zbog tuđih reči, objašnjava Kalman. Danas se od škola zahteva da decu uče kako su reči strašno opasno oružje.
Umesto da ih učine otpornijim na uvrede, programi protiv vršnjačkog nasilja čine ih hipersenzitivnim.
Kalman je razradio metode koje uče decu, roditelje i škole kako da se nose sa nasiljem i agresijom primenom psiholoških principa.
Postoje 2 glavne strategije kako deca da nauče da ne budu žrtve
Prva strategija je naučiti decu da se ne ljute ili uznemire.
Nije dovoljno samo “ignorisati” nasilnika, piše, Kalman. Ako ste ljuti, besni ili povređeni, to se jednostavno vidi i to ne možete sakriti. Nasilnik će nastaviti da vas zadirkuje.
Za nasilnika je vaša negativna reakcija – pobeda. Ne dajte mu da pobedi.
U ovu svrhu Kalman je razradio metodu koja se zove “igranje uloga” koja otkriva deci šta se dešava u momentu kada su mete nasilnika i kako njihov negativni emocionalni odgovor pokreće nasilje.
Druga strategija kaže: Tretiraj nasilnike kao prijatelje.
Postavlja se pitanje kako da se prema nasilnicima ponašamo kao prema prijateljima. Kalman je dao odgovor: najvažnije je da odbijete da se naljutite ili uznemirite.
Deca se uče da razumeju decu koja koriste nasilne oblike ponašanja i posmatraju ih kao ljudska bića koja nemaju moć nad njima, sem one moći koju im sami daju. Umesto da osuđuju agresivnu decu i njihove roditelje, treba da nauče kako da razumeju agresiju i da se nose sa njom – sopstvenom i tuđom – na način koji vodi civilizovanom životu.
Predlaže nekoliko načina kako možete naučiti dete da uz pomoć humora odgovori na provokacije:
Neko te zove „debeli”.
Odgovori: „Voleo bih da mogu biti mršav kao ti”.
Neko vređa tvoju rasu ili religiju.
Odgovori: „Znate, mnogo ljudi misli tako o nama. Imate li pojma zašto”?
Drug ti preti „Daj mi novac ili ću te prebiti posle škole”.
Odgovori: „Voleo bih da mogu da ti kupim ručak, ali ne mogu. Ako želiš možeš da dođeš kod mene na večeru. Moja mama odlično kuva!”
Deca vas zadirkuju, na primer: „Čuo sam da noću piškiš u krevet”.
Odgovori: „Veruješ li u to”?
Deca vam kažu: “Više ne da budeš biti u našoj grupi.”
Odgovorite: “Onda neću biti u grupi.” Ako vide da vas nije briga, veća je verovatnoća da će želeti da ostanete u grupi.
Deca pokušavaju da vas nateraju da birate između prijatelja. Na primer: “Ne možeš biti moj drug, ako se družiš s Dušanom.”
Odgovorite: “Uvek ću te smatrati svojim drugom, ali ako ne možeš da budeš moj prijatelj zbog Dušana, to je tvoj izbor.” Morate odbiti da izaberete. Objasnite da je to izbor druge osobe, a ne vaš.
Kalmanov program je izazvao mnoge kritike od strane drugih stručnjaka koji se bave sprečavanjem vršnjačkog nasilja. Kritike su posebno usmerenje na to što umanjuje ulogu škole i nadležnih organa za rešavanje problema među vršnjacima. Čitajući i druge radove pomenutog psihologa Izija Kalmana, kao i interevjue koje je davao putem medija, stekla sam utisak da je pogrešno shvaćen.
Verujem da Kalman smatra da i škole drugi nadležni organi treba da imaju ulogu u prevenciji nasilja, ali se način na koji to sada rade pokazao pogrešnim. Umesto da se igra policajca, Kalman predlaže da škole formiraju radionice gde bi deca mogla da uče kako da odbiju da budu žrtve, odnosno kako da se izađu iz uloge žrtve bez upotrebe agresivnih sredstava. Čim se upotrebi agresija, u nasilniku se rađa još veći bes i želja sa osvetom i tako nastaje začarani krug.
Nije dovoljno samo doneti zakone i mere protiv nasilnika. Nasilnik će uvek naći način da dođe do žrtve. Dok ima žrtvi, biće i nasilnika.
Škole i drugi nadležni organi treba i moraju da pruže podršku svoj deci, bilo da su žrtve ili nasilnici.
I žrtve i nasilnici su deca koja imaju lošu sliku o sebi.
Svaka škole treba da ima edukativne radionice za suzbijanje nasilja u kojima će raditi profesionalci prema posebnim programima za nasilnike, žrtve, nastavnike i roditelje.
Priredila: Irena Stojiljković, dipl. defektolog i psihoterapeut.
Izvor: Psihologytoday.com