Како смо дошли до тога да је мерило вредности детета она бројка која се у јуну појави у ђачкој књижици? И како је постало важније да ту стоји 5,00 него да је дете научило да придржи врата кад улази у зграду, да заустави лифт ако види да комшија долази, да приђе другару који у дворишту седи дам?
Катарина Илић Гомилановић, стручни сарадник психолог у ОШ “Бата Булић” из Петровац на Млави каже да за то има више разлога.
”Један од њих је компетитивност у читавом друштву, такмичење у којем се победник одређује спољним знацима успеха (нпр. колико зарађује), а мера успеха у школи је оцена детета. То такмичење за одличне оцене присутно је и код деце, поготово у млађим разредима, па су деца склона да боље прихватају вршњаке који су одлични ђаци. Тежња за што вишим просеком у књижици је добра ако дете жели да што више сазна. Међутим, ако се одличним оценама тежи зарад добијања пажње и љубави родитеља, то доноси различите проблеме.” – објашњава Илић Гомилановић.
Подсећа да свако дете треба да расте са уверењем да је родитељу увек вредно, јер само тако може да изгради осећај сопствене вредности.
”Важно је увек подсећати родитеље да је дете ДЕТЕ и кад крене у школу, да тиме што постаје ђак не престаје да буде дете. Имати лепо и безбрижно детињство значи имати добар темељ за срећан живот.” – истиче Илић Гомилановић.
Дете које је осредњи ђак МОЖЕ бити успешан студент
Она каже да су очекивања у реду јер, када ништа не бисмо очекивали од деце, деца се не би осећала ни вредно ни корисно. Али, треба очекивати СВЕ – успехе и неуспехе, јединице и петице.
“Важно је да деца из грешака уче и да превазилазе проблеме који су неминовни. Поновићу да је дете целовито биће и да никако није само ђак. Такође, дете је на путу да постане човек, оно расте и развија се. Дете које данас није одличан ђак може сутра бити одличан студент. Дете које је од почетка до краја школовања било осредњи ђак може бити успешно у свом послу. Најзад, и деца која су била изузетно успешни ђаци и деца која су једва завршила основну школу могу бити дивни родитељи, добри пријатељи и комшије, племенити људи.“ – објашњава психолошкиња у ОШ ”Бата Булић” из Петровца на Млави.
Каже да је у свом послу наилазила на различите родитеље. На оне који виде дете кроз успех у школи, али и на оне који виде дете кроз успех у спорту.
”Нажалост, више је оних који дете и не виде и таква деца су под највећим ризиком. Мислим да већина родитеља ипак види и прихвата своје дете као по себи вредно и јединствено биће.” – охрабрује наша саговорница.
Деца од које се очекује изврсност или презаштићена деца – коме је теже?
Деца од којих се очекује изврсност стално су под притиском очекивања родитеља, али ће се, углавном, трудити да одговоре на та очекивања – учиће, развиће радне навике, доживљаваће успехе. Успех ће их вероватно мотивисати да уче и висока очекивања ће постати њихова сопствена. Вероватно је да ће имати мањак самопоуздања и осећај незадовољства собом, иако објективно постижу успехе. Природно је и да ће развити одређени отпор, који се може манифестовати пре или касније, на различите начине, објашњава наша саговорница.
”Сматрам да су, дугорочно гледано, још у горој позицији деца која су презаштићена и чији родитељи све раде уместо њих. Штитећи децу од лоших оцена, неуспеха и сваке друге непријатности, родитељи их лишавају прилике да искусе различита осећања, да осете одговорност, да стекну радне навике. У једном тренутку, та деца ће се суочити са светом потпуно неспремна да функционишу без ослањања на родитеље. Несналажљиви, несамостални, преосетљиви, са очекивањем да ће се сви прилагођавати њима… Оваква деца већ као ђаци често плаћају цену презаштићености – чести су проблеми у комуникацији са вршњацима, а и оцене су испод очекивања, јер за добре оцене треба уложити труд.” – истиче Катарина Илић Гомилановић.
Саветује да, ако већ дође до те ситуације, родитељ треба да сарађује са школом и да слуша савете стручњака, како би освестио грешке и исправио их.
”Родитељски посао се ради код куће, са дететом, а не у адвокатским канцеларијама. Мислим да родитељи који се на тај начин “боре” за своје дете немају поверења у школу, а имају велика очекивања од школе.” – додаје наша саговорница.
Не крије да и у школама има много пропуста, те да ако се прети тужбама и адвокатима, то је знак да комуникацију школе и породице треба поправити.
На наше питање како се може осећати дете које нема право на грешку, Илић Гомилановић одговара: Напето, забринуто, уплашено, под притиском, несигурно…
”Оно што у таквим случајевима покушавам да освестим јесте да у стању напетости, страха, бриге и стрепње дете не може да буде успешно. Мислећи о оцени или броју бодова на тесту, оно не може да се фокусира на задатке или на лекцију. Дакле, усмереност на резултат и брига за резултат умањују успех. Када дете и родитељ то схвате, онда могу да раде на промени – родитељ да дете опусти и охрабри, а дете да мисли о ономе што ради, а не о томе каква ће бити реакција родитеља.” – истиче психолошкиња.
Оцене јесу важне, али нису једино важне: а шта кад дође време за упис у средњу школу или на факултет?
Важно је шта стоји иза оцена, постоји ли знање, постоји ли и унутрашња мотивација. Ако је оцена реална и заслужена, а не нешто што се даје јер детету “треба за успех”, она има смисла.
”Успех треба да буде потребан за оцену, а не оцена за успех. Дете треба да постане оно што је кадро да постане. Ако не испуњава критеријуме да се упише у одређену средњу школу или на факултет, значи да не треба у ту школу или на тај факултет да се упише. И треба на то да буде спремно.” – објашњава наша саговорница.
Прошле године у Београду се десио један врло стресан догађај када је дечак после школе одлучио да се не врати кући, како се касније испоставило, због лоше оцене коју је добио у школи, а из страха од реакције родитеља.
”Ако дете бежи од сусрета са родитељем после лоше оцене или ако крије било коју своју грешку, оно то ради због страха од казне или просто због страха од родитељске љутње или разочарења. Лоша оцена не значи да је дете лоше, већ да у одређеном тренутку није одговорило на школске захтеве. Родитељ треба да разговара са дететом о разлозима за то. Дешава се да дете не може, не уме да испуни одређене захтеве. Дешава се да има личне или породичне проблеме који га ометају. Питање је и шта је лоша оцена. За неког је то јединица, за неког четворка. Када разговарам са децом о оценама (како са децом која дођу код мене на разговор, тако и са својом децом), говоримо о томе шта значи 5, 4, 3, 2 и 1 – 5 значи одлично, 4 значи врло добро, 3 значи добро, 2 значи довољно, 1 значи недовољно. Тако стављамо оцену “на своје место”, не дајући јој сувише на важности. И, верујте, после тога скоро увек дође на ред прича о важнијим стварима… А често дођу и боље оцене…” – закључује наша саговорница.