Kako smo došli do toga da je merilo vrednosti deteta ona brojka koja se u junu pojavi u đačkoj knjižici? I kako je postalo važnije da tu stoji 5,00 nego da je dete naučilo da pridrži vrata kad ulazi u zgradu, da zaustavi lift ako vidi da komšija dolazi, da priđe drugaru koji u dvorištu sedi dam?
Katarina Ilić Gomilanović, stručni saradnik psiholog u OŠ “Bata Bulić” iz Petrovac na Mlavi kaže da za to ima više razloga.
”Jedan od njih je kompetitivnost u čitavom društvu, takmičenje u kojem se pobednik određuje spoljnim znacima uspeha (npr. koliko zarađuje), a mera uspeha u školi je ocena deteta. To takmičenje za odlične ocene prisutno je i kod dece, pogotovo u mlađim razredima, pa su deca sklona da bolje prihvataju vršnjake koji su odlični đaci. Težnja za što višim prosekom u knjižici je dobra ako dete želi da što više sazna. Međutim, ako se odličnim ocenama teži zarad dobijanja pažnje i ljubavi roditelja, to donosi različite probleme.” – objašnjava Ilić Gomilanović.
Podseća da svako dete treba da raste sa uverenjem da je roditelju uvek vredno, jer samo tako može da izgradi osećaj sopstvene vrednosti.
”Važno je uvek podsećati roditelje da je dete DETE i kad krene u školu, da time što postaje đak ne prestaje da bude dete. Imati lepo i bezbrižno detinjstvo znači imati dobar temelj za srećan život.” – ističe Ilić Gomilanović.
Dete koje je osrednji đak MOŽE biti uspešan student
Ona kaže da su očekivanja u redu jer, kada ništa ne bismo očekivali od dece, deca se ne bi osećala ni vredno ni korisno. Ali, treba očekivati SVE – uspehe i neuspehe, jedinice i petice.
“Važno je da deca iz grešaka uče i da prevazilaze probleme koji su neminovni. Ponoviću da je dete celovito biće i da nikako nije samo đak. Takođe, dete je na putu da postane čovek, ono raste i razvija se. Dete koje danas nije odličan đak može sutra biti odličan student. Dete koje je od početka do kraja školovanja bilo osrednji đak može biti uspešno u svom poslu. Najzad, i deca koja su bila izuzetno uspešni đaci i deca koja su jedva završila osnovnu školu mogu biti divni roditelji, dobri prijatelji i komšije, plemeniti ljudi.“ – objašnjava psihološkinja u OŠ ”Bata Bulić” iz Petrovca na Mlavi.
Kaže da je u svom poslu nailazila na različite roditelje. Na one koji vide dete kroz uspeh u školi, ali i na one koji vide dete kroz uspeh u sportu.
”Nažalost, više je onih koji dete i ne vide i takva deca su pod najvećim rizikom. Mislim da većina roditelja ipak vidi i prihvata svoje dete kao po sebi vredno i jedinstveno biće.” – ohrabruje naša sagovornica.
Deca od koje se očekuje izvrsnost ili prezaštićena deca – kome je teže?
Deca od kojih se očekuje izvrsnost stalno su pod pritiskom očekivanja roditelja, ali će se, uglavnom, truditi da odgovore na ta očekivanja – učiće, razviće radne navike, doživljavaće uspehe. Uspeh će ih verovatno motivisati da uče i visoka očekivanja će postati njihova sopstvena. Verovatno je da će imati manjak samopouzdanja i osećaj nezadovoljstva sobom, iako objektivno postižu uspehe. Prirodno je i da će razviti određeni otpor, koji se može manifestovati pre ili kasnije, na različite načine, objašnjava naša sagovornica.
”Smatram da su, dugoročno gledano, još u goroj poziciji deca koja su prezaštićena i čiji roditelji sve rade umesto njih. Štiteći decu od loših ocena, neuspeha i svake druge neprijatnosti, roditelji ih lišavaju prilike da iskuse različita osećanja, da osete odgovornost, da steknu radne navike. U jednom trenutku, ta deca će se suočiti sa svetom potpuno nespremna da funkcionišu bez oslanjanja na roditelje. Nesnalažljivi, nesamostalni, preosetljivi, sa očekivanjem da će se svi prilagođavati njima… Ovakva deca već kao đaci često plaćaju cenu prezaštićenosti – česti su problemi u komunikaciji sa vršnjacima, a i ocene su ispod očekivanja, jer za dobre ocene treba uložiti trud.” – ističe Katarina Ilić Gomilanović.
Savetuje da, ako već dođe do te situacije, roditelj treba da sarađuje sa školom i da sluša savete stručnjaka, kako bi osvestio greške i ispravio ih.
”Roditeljski posao se radi kod kuće, sa detetom, a ne u advokatskim kancelarijama. Mislim da roditelji koji se na taj način “bore” za svoje dete nemaju poverenja u školu, a imaju velika očekivanja od škole.” – dodaje naša sagovornica.
Ne krije da i u školama ima mnogo propusta, te da ako se preti tužbama i advokatima, to je znak da komunikaciju škole i porodice treba popraviti.
Na naše pitanje kako se može osećati dete koje nema pravo na grešku, Ilić Gomilanović odgovara: Napeto, zabrinuto, uplašeno, pod pritiskom, nesigurno…
”Ono što u takvim slučajevima pokušavam da osvestim jeste da u stanju napetosti, straha, brige i strepnje dete ne može da bude uspešno. Misleći o oceni ili broju bodova na testu, ono ne može da se fokusira na zadatke ili na lekciju. Dakle, usmerenost na rezultat i briga za rezultat umanjuju uspeh. Kada dete i roditelj to shvate, onda mogu da rade na promeni – roditelj da dete opusti i ohrabri, a dete da misli o onome što radi, a ne o tome kakva će biti reakcija roditelja.” – ističe psihološkinja.
Ocene jesu važne, ali nisu jedino važne: a šta kad dođe vreme za upis u srednju školu ili na fakultet?
Važno je šta stoji iza ocena, postoji li znanje, postoji li i unutrašnja motivacija. Ako je ocena realna i zaslužena, a ne nešto što se daje jer detetu “treba za uspeh”, ona ima smisla.
”Uspeh treba da bude potreban za ocenu, a ne ocena za uspeh. Dete treba da postane ono što je kadro da postane. Ako ne ispunjava kriterijume da se upiše u određenu srednju školu ili na fakultet, znači da ne treba u tu školu ili na taj fakultet da se upiše. I treba na to da bude spremno.” – objašnjava naša sagovornica.
Prošle godine u Beogradu se desio jedan vrlo stresan događaj kada je dečak posle škole odlučio da se ne vrati kući, kako se kasnije ispostavilo, zbog loše ocene koju je dobio u školi, a iz straha od reakcije roditelja.
”Ako dete beži od susreta sa roditeljem posle loše ocene ili ako krije bilo koju svoju grešku, ono to radi zbog straha od kazne ili prosto zbog straha od roditeljske ljutnje ili razočarenja. Loša ocena ne znači da je dete loše, već da u određenom trenutku nije odgovorilo na školske zahteve. Roditelj treba da razgovara sa detetom o razlozima za to. Dešava se da dete ne može, ne ume da ispuni određene zahteve. Dešava se da ima lične ili porodične probleme koji ga ometaju. Pitanje je i šta je loša ocena. Za nekog je to jedinica, za nekog četvorka. Kada razgovaram sa decom o ocenama (kako sa decom koja dođu kod mene na razgovor, tako i sa svojom decom), govorimo o tome šta znači 5, 4, 3, 2 i 1 – 5 znači odlično, 4 znači vrlo dobro, 3 znači dobro, 2 znači dovoljno, 1 znači nedovoljno. Tako stavljamo ocenu “na svoje mesto”, ne dajući joj suviše na važnosti. I, verujte, posle toga skoro uvek dođe na red priča o važnijim stvarima… A često dođu i bolje ocene…” – zaključuje naša sagovornica.