Srpske narodne priče

jul 16, 2019

KOME JE PČELA ZA KAPOM

Iskupili se ljudi u nekom selu da iznađu ko je ukrao košnicu. Jedan od kmetova reče da on zna ko je to učinio: “Eno onaj”, veli, “što mu je pčela za kapom”. Onda onaj koji je bio ukrao mahne rukom preko glave, kao da će da otera pčelu, i tako se oda.

NE SLUŠAJ, BOŽE, ŠTO PAS LAJE

Vračao nekakav čovjek na Božić ujutro. — Uzeo orah pa stao govoriti: “Kao što je ovaj orah pun, tako da bude puna kuća svašta, ambar žita, tor stoke, podrum vina i rakije”. — Kad je svršio vračanje, razbije orah, a orah prazan. — Onda rekne: “Ne slušaj, Bože, što pas laje!”

KAD VIDIŠ ŠTA JE, ŠTO PITAŠ?

Gonio nekakav čovjek otvorena kola puna kukuruza, a kad ga neko zapita šta ima na kolima, on odgovori da su drva. Videći onaj koji ga je pitao da na kolima nisu drva nego kukuruzi, reče mu: “Bog s tobom! šta ti govoriš, to nisu drva nego kukuruzi”. A on mu onda odgovori: “Kad vidiš šta je, što pitaš?”

PAS I KUĆA

Jednom, kad je bio zimi veliki snijeg i led, skupio se pas u klupko od zime. Kad poče padati strašna mećava on reče: “Valaj, druge zime neću čekati bez kuće. Čim dođe ljeto načiniću jednu malu kućicu, u kojoj ću se moći ovako kao sad zguriti”. Kad dođe ljeto, on se na vrućini izvali i razbaci sve četiri noge i rep i glavu svako na svoju stranu, pa reče: “Ko će meni ovoliku kuću načiniti?” I tako opet ostade da čeka zimu bez kuće. Ko ljeti hladuje — zimi gladuje!

NAKVASI MALO, NIJESAM BAŠ IZ SARAJEVA

Nekakav stranac, došavši u berbernicu da se obrije, kaže, na pitanje odakle je, da je iz Sarajeva. Berberin od đavolstva stane hvaliti kako su Sarajlije svi junaci, i da se oni nikada ne sapunjaju, nego nasuvo briju. Strancu se to dopade i, da pokaže da je i on junak, pristane da ga brije nenakvašena. Ali kad ga stade vrlo boljeti i kad više ne mogaše da trpi, reče: “Nakvasi malo, nijesam baš iz Sarajeva, nego poblizu odande”.

E LIJO, SAD SI DOLIJALA

U nekoj zemlji oglasi se lažni vrač. Car od one zemlje dozove ga preda se i, iznesavši u zavezanoj vreći lisicu, reče mu: “Ako pogodiš šta je u toj vreći, pravi si vrač, i neću ti ništa; ako li ne pogodiš, pogubiću te”. Onda on, zamislivši se malo, reče sam sebi: “E lijo, sad si dolijala!” Čuvši to car odmah poviče: “Pogodi, lisica i jest!” I tako ga otpusti kao pravoga vrača.

KAKO JE CIGANIN NAUČIO KONJA GLADOVATI

Nekakome Ciganinu učini se teško hraniti konja. Zato namisli da ga nauči gladovati, i tako mu prestane davati išta za jelo. Kad konj poslije nekoliko dana crkne od gladi, Ciganin mu rekne: “Hej nesreće moje! taman kad ga naučih gladovati, onda crče”.

POMOZ’ BOG, ZLA ŽENO!

Prolazeći nekakvi putnici pored mnogo žena koje su u društvu sedele, jedan od njih reče šale radi: “Sad ću ja poznati koja je zla žena među ovim ženama”. Kad im se prikuči reče: “Pomoz’ Bog, zla ženo!” A jedna između njih, koja je upravo bila zla, odmah odgovori: “A kako sam ti zlo učinila? Jela te bolest!”

DOBRA HVALA

Sastanu se dvojica siromaha, dva glavna prijatelja, koji se nijesu zadugo viđeli. Pošto se najprije za zdravlje upitaju, upitaće jedan dru-goga:

— Kako mi sad životariš?

— Dobro, odgovori drugi, što imam para sve mi je u žitu, što imam brašna sve mi je u hljebu, a što imam hljeba sve mi je u trbuhu.

OSTALA SU MI LAGALA U SELU

“Kad se tako ljudi tuže, da mnogo lažeš, de da vidim, možeš li i meni slagati”, rekao car jednom laži.

“Ostala su mi, svetli care, lagala u selu, nego daj mi kola i volove da ih donesem, pa ću ti onda lagati koliko ti drago” — odgovori laža.

Prevari se car i dade mu kola i volove, i tako laža slaga i caru.

ŠTO GOD KO ČINIŠ, SEBI ČINIŠ

Bila je nekakva zla i opaka žena udovica, pa se preudala i dva svoja sina od prvog muža povede kod potonjega, kod kojega nađe sina i kćer od prve žene. Tu pastorčad nije mogla čuti ni videti. A muž je uzalud i bio i karao i vazda govorio joj: “Ko što čini, sebi čini”. Onda, da bi mu pokazala da to nije istina, umesi jedan kolač i uspe u njega sičana (otrova), pa dade pastorčetu, govoreći da izađe napolje da ga izede, da ga ne bi videli njezini sinčići. Dete, željno a gladno, uzme kolač, pa pobeže.

No kad ga vide s kolačem njezina dva sina, potrče za njim, te mu otmu onaj kolač i pojedu. Malo posle počnu se premetati od muke i stanu plakati, a plakaše i ono pastorče za kolačem. Istrča im majka, te ih upita: “Šta vam je?” Pastorče joj odgovori: “Bogme, teto, rugaju se meni što plačem, jer su mi oteli i izeli onaj kolač što si mi malo pre dala”. Kad ona to čuje, počne se biti šakama u prsa i kukati, te ih oba uze u naručje. Ali joj oba na rukama izdahnuše pre nego ih unese u kuću.

OTIŠAO MED NA OČI

Cijedio Miljko med od svojih pčela i nacijedio mal’ ne pun kotao. Čovjek sav radostan i srećan na tolikom izobilju. Ali eto ti mu kom-šije Smiljka, da promijeni s njim koju riječ i da mu vidi mal (imanje). Čim Smiljko pogleda u kotao s medom, Miljku seučini da mu je mnogo manje meda nego što bješe prije dolaska susjedova, pa se poče žaliti kako mu je susjed pojeo med očima, te sad nema ni upola onoga što prije bješe. I lijepo čovjek toliko uzeo zlu volju na komšiju, da ga je čak i sudu tužio. Sud dosudi Miljku da mu plati Smiljko za četiri oke očima pojedenog meda osamnaest groša. Sudac metne naplaćenih osamnaest groša na sudnički sto, pa će reći Miljku: “Uzmi, Miljko, naplaćenih osamnaest groša za pojedeni med”. Miljko se maši rukama da pokupi pare. “Jok, jok”, veli mu sudac. “Kako, veljaše ono? Pojeo ti Smiljko očima med, je li?” — “Tako je”, odgovori Miljko. — “E, onda, brale moj, i ti ćeš ove pare sa stola samo očima uzeti i ničim više”, odgovori mu sudac. Miljko postiđen i prekoren, koliko savješću svojom, toliko i pravednom presudom pametna kmeta, povuče se i pokunjen ode kući.

CAR I PAUK

Neki car, ratujući dugo s neprijateljem, morade jedared prenoćiti u nekoj kačari. Kad se u zoru probudio, ležeći na slami, opazi više sebe pauka, koji je hteo da se uspne na neku gredicu. Kad je bio blizu gredice, opusti se i padne. Car se sad još većma zagleda u pauka, koji je ponovo počeo svoj posao, ali i sada dođe donekle, pa opet padne. Tako je pokušavao pauk i treći pa i četvrti put da se popne.

Car se još više zagleda da vidi šta će biti do posletka.

Pa šta je bilo? Pauk se deset puta dizao i padao, ali se ipak svoga posla nije okanio. Malo se odmori, pa i jedanaesti put poče se peti. Tada ga posluži sreća i on se pope kuda je hteo.

Car skoči s postelje i uzvikne:

“Mnogo li sam naučio od ove male životinjice! Sad vidim šta vredi istrajnost. I ja ću tako da radim. Ta zar nisam i ja deset puta napadao neprijatelja i nisam ga mogao nadvladati!”

Car, poučen ovim primerom, napadne neprijatelja i jedanaesti put, i pobedi ga.

SEDAM PRUTOVA

Imao otac sedam sinova, sedam svađalica. Čas po čas pa se zdrpe, prepiru se, svađaju se, glože se. Kad nemaju važna uzroka, a oni oko kakve sitnice, tek samo da ne bude onako kako je lepo i bogu milo. Gložeći se tako, zanemariše sav kućni posao i sve im pođe natraške.

Bilo je sebičnih i opakih suseda, koji se radovaše tome trvenju i nazadak njihov okretaše na svoju korist. Ta lako je grabiti onde, gde nema ko da čuva, jer čuvari moraju među sobom da se svađaju.

Otac njihov zabrinu se videći da će biti zlo i naopako. Jedanput prikupi oko sebe sve sinove, pa im pokaza sedam prutova čvrsto vezanih u jedan snop i reče: “Koji od vas ovaj snop prelomi, daću mu deset dukata”.

Svih sedam sinova pokušaše da prelome snop, pokušaše i ovako i onako, i naposletku svaki reče: “Ne mogu, pa ne mogu”. A otac će im onda: “Čudim se što ne možete, jer to je sasvim lako.” On odreši uzicu, kojom je bio vezan snop, štapići se razmakoše, a on jedan po jedan prelomi bez muke.

Sinovi se kao malko i nasmešiše. “E, dabogme! tako se može. Tako bi moglo i nejako dete”. Ove je reči otac i hteo da čuje iz njihovih usta, pa onda završi. “Eto vam, deco, slike i prilike vaše! I vi ste kao ovih sedam prutova. Hoćete li da vas jači ne slomi, — opašite se čvrsto uzicom sloge. Jedan uz drugog pa da vas vidi Bog. Nećete li tako, onda niste jaki snop, onda ćete biti samo sedam prutova, koje, kao što sami rekoste, može slomiti i nejako dete”.

SVE, SVE, ALI ZANAT

Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar pa ga baci čak u nekakvu zemlju đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što dosad ništa nije čuo ni znao). Kad izađu na suho, on nije smeo ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ništa. Ne znajući nikakva zanata, nijesu se mogli drukčije hraniti, nego se on najmi da čuva seoska goveda. Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci da se drugom nikakvom đevojkom neće oženiti ti do kćeri govedara iz toga iz toga sela! Otac i mati i drugi dvorani stanu ga odvraćati da se prođe te sramote: kako bi on carski sin uzeo govedarsku kćer kod tolikijeh drugijeh carskijeh i kraljevskijeh kćeri! Ali sve zaludu; on kaže: “Ja nju, ja ni jednu!” Kad već vide da drukčije ne može biti, onda car pošalje jednoga svoga vezira da javi to govedaru, a govedar ga zapita: “Kakav zanat zna carev sin?” Vezir se začudi: “Bog s tobom, čoveče! kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se hrane njima, a carev sin ima zemlju i gradove.” Govedar kaže opet:

“E, ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam svoje kćeri.” Vezir se vrati, te kaže caru šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili da će to za govedara biti najveća sreća i dika što mu carski sin uzima kćer, a on pita kakav zanat zna carev sin! Car pošalje drugoga vezira, ali govedar kaže jedno te jedno: “Dok carev sin”, veli, “ne nauči kakavgođ zanat i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!” Kad se i ovaj vezir vrati te kaže, da govedar ne da đevojke dok carev sin ne nauči kakavgođ zanat (samo nek je zanat), onda carev sin zađe po čaršiji da gleda kakav je zanat najlakše naučiti. Hodajući od dućana do dućana i gledajući kako različni majstori rade, dođe na dućan đe se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat, pa ga počne učiti i nauči za nekoliko dana, pa onda oplete sam jednu rogožinu, koju odnesu govedaru, i kažu mu da je carev sin naučio zanat i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: “Koliko to vrijedi?” A oni mu kažu: “Četiri pare”. »E!? veli, “dobro”! Četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preksjutra, to je dvanaest i.t.d. Da sam ja taj zanat znao, ne bih danas čuvao seoskijeh goveda. Pa im onda kaže ko je on i kako je tu došao. Ovi se onda obraduju još većma što uzimaju đevojku od cara, a ne od govedara, i s najvećijem veseljem vjenčaju momka i đevojku i provedu svadbu. Pa onda dadu ovome caru lađu i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama