Савремени отац сматра да је његова доминантна улога да буде хранитељ породице. Упркос чињеници да не постоје никакви биолошки ни психолошки докази да мајка боље од тате храни дете, повија га, облачи и учи, највећи број очева не учествује у већини активности око новог члана породице. Њихов ангажман углавном се своди на забављање и успављивање бебе.
Тек кад дете почне да расте, очеви почињу да преузимају поједине родитељске обавезе, али су и даље у позицији да бирају чиме ће се бавити – највећи број њих наставља да заобилази досадне и репетитивне активности као што су храњење, облачење, купање и успављивање и најчешће води децу у вртић, школу и на ваннаставне активности.
Овим речима очеве нове генерације портретише др Драган Станојевић, доцент на Катедри за социологију Филозофског факултета у Београду, који у свом докторском раду под називом „Ново очинство у Србији – социолошка студија о праксама и идентитетима очева“ доказује да је тек сваки двадесети отац у нашој земљи комплетно укључен у родитељство.
„Ова студија показује да четвртина очева уопште није укључена у негу деце, 12 процената је веома ниско укључено, а трећина је високо укључена. Нега деце подразумева храњење, купање, забављање и читање, преповијање и успављивање. Очеви који су учествовали у овом истраживању показали су нижи степен укључености и у индиректне активности око детета, у смислу чишћења, прања одеће, пеглања, спремања оброка, одвођења детета у вртић. Највише дељене активности су одвођење детета код лекара, одвођење деце на ваншколске активности, одлазак на родитељске састанке и помагање детету око школских задатака. Кад је реч о великом детету, са повећањем година старости оца долази до смањења његове укључености у обавезе. Занимљиво је, међутим, да мушкарци сматрају да је мали корак који направе у правцу родне равноправности синоним за пуну равноправност полова – примера ради, ако са децом решавају само домаће задатке сматрају да сто одсто учествују у родитељству“, у шали истиче др Станојевић.
Иако су кроз нашу средину почели да дувају неки нови ветрови еманципације, стиче се утисак да је родитељство и даље „женско“ занимање. У прилог тој тези говори и податак да тек сваки двестоти отац узима породиљско, односно одсуство ради неге детета, иако је законодавац још 2001. године дозволио очевима ову могућност. Студија Републичког завода за статистику показује да се просечни отац родитељством бави – једанаест минута дневно.
Мада не постоји формула на основу које се може израчунати вероватноћа да ће се отац бавити дететом, пракса говори да су ангажованији они мушкарци чије су мајке биле запослене, а очеви радили кућне послове.
„Ако су односи у породици складни и ако међу супружницима постоји виши степен интимности, то у великој мери утиче на укључивање очева у родитељство. Занимљиво је да су очеви који су имали лоше искуство са својим родитељима много бољи и брижнији родитељи. Треба рећи и то да је за складан партнерски однос веома важно да партнери одвоје време само за себе, односно да имају баке и деке које могу да преузму дете викендом или током недеље. Ипак, мислим да је од кључне важности мотивација самог оца – ако он није мотивисан, „случајно“ ће му загорети млеко, разбиће тањир, заборавиће да промени пелене… Доказано је и да постоји директна веза између квалитета интимности, сексуалног живота и укључености оца у родитељство. Што је емотивни однос са партнерком квалитетнији, он ће више бити код куће и бавити се децом. Ако није, он ће „бежати“ у кафану или на фудбал. Међутим, важан део мотивације је и страх од развода, односно одвајање од детета“, објашњава саговорник.
Др Драган Станојевић сматра да за мушкарце најснажнију мотивацију да се баве очинством представља сазнање да брак више није сигурна лука на дужи рок, да расте број супруга које траже развод и да је веза са дететом – једини стабилни однос.
„То је емоционално сидро мушкарца. Због тога мењају своје понашање у правцу родне равноправности. Они знају да морају да воде рачуна о потребама свог партнера, буду укључени у родитељство и чувају партнерски однос независно од породице и деце“, објашњава др Станојевић и додаје да је нашим мушкарцима и даље веома важна улога храниоца, односно онога ко доноси новац у породицу.
„Родитељство није трка на сто метара већ доживотни маратон, а да би успешно истрчали тај маратон партнери морају да деле обавезе. Наша истраживања говоре да се дечаци не уче родној равноправности у својој породици, јер су наша деца, а посебно синови, ослобођена готово свих кућних обавеза. Прве лекције о родној равноправности српски мушкарци уче када почну да живе са својим партнеркама, а градиво апсолвирају – када добију дете“, закључује др Станојевић.
Извор: Политика