Jedno vrlo zanimljivo istraživanje objavio je The New York Times pre čak šest godina. Reč je o tome da su pitali starije srednjoškolce – da li bi voleli da njihove supruge sutra budu domaćice. Ukratko, odgovor je – DA. Tačnije, 58 procenata odgovorilo je potvrdno. Toliki je procenat onih koji sanjaju o budućnosti u kojoj će primarno zanimanje žene biti briga o kući i deci. To je čak 16% više u odnosu na rezultat istog istraživanja sprovedenog 1994. godine.
Kao majka ženskog deteta, zapitala sam se: Kako bih se osećala i šta bih uradila ako bi mi sutra došla ćerka sa idejom da bude domaćica? Šta ako sav novac koji ću, možda, uložiti u njeno školovanje i njenu ideju da postane ekolog, bude uzaludno potrošen? Ako se potpuno posveti brisanju noseva, kuvanju kašica i čitanju priča za laku noć?
Šta ako moja ćerka, moja pametna, bistra, pronicljiva, uporna devojčica svoj život posveti podizanju dece?
Za trenutak me je ta pomisao udarila kao grom iz vedra neba. Ali samo za trenutak. Zato što znam kako odgajam svoju decu. I znam da će, ako odluči da donese takvu odluku, moja devojčica to učiniti zato što je to ono što ona želi. Što nju čini srećnom. Da to neće biti rezultat nagovaranja, a još manje odluka njenog partnera.
I biću ponosna na nju. Ništa manje i ništa više nego ako odabere da bude učiteljica, doktor, nuklearni fizičar ili frizerka.
Ako imalo bude na mene, želeće oboje. I karijeru i porodicu. I posao i decu. Ako budu kao ja, voleće i da čitaju. Uživaće i dok budu studirale i uzimaće sve što život ima da im ponudi – na fakultetu i van njega. Koristiće svaku priliku da nauče nove stvari, upoznaju nove ljude, urade nešto zbog čega će biti ponosne na sebe.
Ako budu na mene, ni kada završe studije i zaposle se, to im neće biti dovoljno. Biće uvek „gladne“ novih znanja, napredovanja, uspeha.
Ali, šta ako je to ne bude činilo srećnom? Šta ako je posao mame za nju dovoljan?
Šta ako ne teži da njeno ime bude na naučnim radovima, da je intervjuišu novinari ili da se o nju otimaju velike korporacije? Šta ako, nasuprot tome, želi da pravi kostime za maskenbal, figurice od plastelina i kolačiće u obliku Patrolnih šapa?
Šta ako njena najveća mera uspeha da što više vremena provedu posmatrajući bucmaste obraze svoje dece i ne propuštajući niti jednu novu stvar u njihovim životima?
Šta ako joj priprema domaćih kiflica na koje će kuća zamirisati kad deca stignu iz škole bude veće dostignuće od impresivne biografije na četiri strane?
Šta ako posle godina brisanja noseva, lepljenja flastera na oguljena kolena, brisanja suza, ona ne bude mislila da je protraćila svoje vreme i obrazovanje, kad se osvrne na svoj život?
Ako moja pametna, mudra, snalažljiva ćerka odabere da bude domaćica, ako odgajanje dece vidi kao poziv, hoće li manje vredeti od svog muža čija će plata plaćati račune? Ili će biti partneri koji doprinose, svako na svoj način, da porodica opstane i raste?
Hoće li, ako se međusobno budu poštovali, to poštovanje između nje i njenog muža biti dovoljno da nadoknadi sav onaj pritisak koji svet oko nas stvara ženama – da moraju biti SVE i da je staromodne i manje vredne ako to ne žele? Da su otišle korak unazad?
Ako je vreme u kom živimo, boreći se za ženska prava, zapravo skrajnulo i ponizilo one žene koje ulogu domaćice biraju, zar nije upravo to nepoštovanje žena i njihovog prava na izbor?
Ne znam koji će put izabrati moja ćerka. Možda će želeti karijeru. Možda uopšte neće želeti decu. Možda će izabrati da bude „samo mama“. A možda će baš hteti da proba da ima sve.